Acko Nezirović: Ne dam Džeju da me pokvari

- Katastrofa! Za nas, velike radnike i srednjake, došlo je najteže vreme. Nedavno sam bio u Crnoj Gori, moji drugari su slavili krštenje detetu, pa sam im pevao. Zaradio sam tek toliko da pokrijem troškove. Dobio sam neke ponude da radim na moru, ali ih nisam prihvatio. Kad kreneš na tezgu u Crnu Goru, to ti je isto kao da ideš u nebrano grožđe. Neću tako da radim, nisam u situaciji da nemam hleba da jedem i da mi deca plaču gladna.
 

Zašto su tezge u Crnoj Gori problematične?
- Pevati po restoranima postalo je tužno. Neki pevači pevaju pred desetak gostiju, dok vlasnici lokala ključaju od besa što gostiju nema. Mogu ja da pevam i za jednog gosta, mogu da pevam i za džabe, nije problem. Ali, ne mogu da trpim gnev nezadovoljnog gazde. Problem je što para u narodu nema, što je jadan narod osiromašio. Priča o velikim zaradama je čista laž i bacanje prašine u oči u ovom jadnom narodu kojem bi svi da otmu i poslednji dinar.
 

Sin radio kao di-džej Kad je situacija na estradi toliko loša, zašto hoćete da svog sina gurnete na estradu? - Moj sin je rođen u Beču, tamo živi od rođenja, ima 23 godine. Radi kao di-džej po klubovima, zarađuje po 200-300 evra za noć. Naravno, ne radi svake noći već jednom ili dva puta nedeljno. Lep je kao anđeo, dobrica je na mene, ima harizmu. Na estradi jeste katastrofa, ali kad vidim ko je sve na njoj, ima mesta i za mog sina! Znam da se neće smiriti sve dok ne uradi bar jedan singl. Potrudiću se da mu pomognem. Ma koliko da je situacija teška, opet je pevačima i muzičarima neuporedivo lakše nego ljudima koji se bave drugim poslovima.

Neki pevači u Crnoj Gori ipak dobro prolaze?
- To su uglavnom prazne priče. Naravno, Ceca razbija, ali ona nije merilo. Halid Muslimović nije mogao da okupi više od 20-30 ljudi! Ove nazovi zvezde Granda pevaju u paketu. Četiri zvezdice Granda, plus orkestar, koštaju zajedno hiljadu evra! Kad se to podeli na sve njih, pa još kad daju Grandu ono što je Grandovo, šta njima ostane? Ali, tim klincima je važno da su na moru i da budu viđeni i uslikani.
 

Što vam vaš veliki prijatelj Džej ne nabaci koju tezgu?
- Ma zvao me je i on da dođem dole, ali ne mogu. Sve mi je to teško i mučno. Ne bih tamo mogao da mrdnem, a da se pre toga ne izljubim sa deset lokalaca koje poznajem. Nisam više u fazi da mogu da pijem danima i noćima i da ludujem. Prošla su ta vremena kada sam mogao, kao i mnogi drugi, da trošim sto evra kao dnevni džeparac. Svi mi, koji smo nekad lepo zarađivali, negde smo prolupali. Trebalo mi je vremena da naučim da cenim pare i da se malo dovedem u red. Neki to nikako ne uspevaju.
 

Možda se plašite da vas Džej ne pokvari?
- Nema šanse da me pokvari. Mnogo puta smo nas dvojica zaglavljivali zajedno, ali ja više ne mogu da pratim taj tempo. Džej je od svoje pete godine na ulici, on ulicu voli više nego sebe samog. Ja više volim sebe, iako sam se uvek družio i sa momcima sa ulice. Ludovao sam sa njima, ali nikad ni šibicu nisam ukrao, niti sam se ikad kockao.