Amerikanci spasavaju most na Žepi

Bilo da se krene sa Han Pijeska, s jedne, ili od Rogatice preko Borika sa druge strane, uzanim, odnedavno asfaltiranim puteljcima kroz mrčave omorike i druge crnogorice i niz strme valovite livade i zapuštene i podivljale voćnjake, spuštanje do mesnog centra Žepe izgleda kao put u utrobu zemlje.

Jedan krak puta se odvaja i spuštado Slapa, baš tako se zove jedno od tih proređenih i opustelih sela, ugnežđenog u račvi ušća Žepe u Drinu. Tu bi negde, "pedesetak koraka poviše ušća" trebalo da se zabelasa čuveni most na Žepi, navodno zadužbina velikog vezira Jusuf Ibrahima, rodom iz ovog kraja, "vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene", labudova pesma ćutljivog italijanskog neimara, koji će okrenuti leđa ovom poganom, mržnjama podeljenom, zavađenom i zakrvljenom svetu, dan pošto se po svršetku posla iz Žepe vratio u Carigrad. Odnela ga je kuga.
 

Vezir iz Bosne
 

Umesto skladne kamene građevine, koju je Ivo Andrić opevao u svojoj priči, jedinog sigurnog prelaza preko opasne i hirovite Žepe na 35 kilometara dugom putu koji je levom obalom Drine ovu nedođiju nekoć povezivao sa carskom džadom - sa Višegradom i svetom, leluja zapušteni, oronuli i sasvim dotrajali žičani most. Ogleda se u tamnozelenoj vodi nekada pomamne i neukrotive Žepe.

- Jeste, tu je bio stari most, ali je 1967. godine, prilikom izgradnje hidrocentrale na Drini, izmešten nekoliko kilometara uzvodno da bi bio spasen od potopa - objašnjava 42-godišnji meštanin Nezim Cocalić.

- Temelji su mu ostali duboko pod vodom, čiji je nivo tu sada barem 10 metara iznad nekadašnjeg starog mosta. Njega ćeš naći gore u klisuri zvanoj Spahijin hrid ispod same Redžep-pašine kule. Tu su našli isti tesnac kakav je bio i ovaj ovde gde je most prvobitno bio sagrađen i prezidali ga, sve kamen po kamen...

Iz mesnog centra Žepe lako se uoči visoka zidina Redžep-pašine kule na brežuljku iznad tesne klisure u kojoj nestaje zapenjena reka. Podignuta je, po svoj prilici, još u 16. veku, nekako u isto vreme kad i most na Žepi. Tvrdi kameni zidovi odolevaju netaknuti iako, kažu, nije prošao nijedan rat, nijedna buna i pohara, a da na krovu ovog čardaka nije suknuo plamen i da njegovi zidovi nisu okrvavljeni. Bilo je tako i nedavno, za vreme valjda poslednjeg ratnog požara u Bosni...

Čim se razmine kula, beleg graditeljske veštine i ljudske upornosti u ovom nedohodu, u sumraku klanca plane beli luk mosta koji zaista izgleda, kako veli Ivo Andrić, "kao da su obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak lebdeći nad ponorom..."

 

Po Andrićevoj priči, veliki vezir Jusufu je četvrte godine svoga vezirovanja pao u nemilost kao žrtva nekakve pakosne i podle intrige. Živeći zatočen u osami i nemilosti setio se "Bosne i sela Žepe iz kojeg je odveden kad mu je bilo devet godina, gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po kojoj se uspeh stiče..." U tim trenucima, mereći "visinu svoje moći dubinom skorašnjeg pada", vezir Jusuf je odlučio da u rodnom kraju podigne ovu zadužbinu.
 

Neimar bez ruku

Po jednoj drugoj legendi na koju ukazuju Džemil Čelić i Mehmed Mujezinović u svojoj knjizi "Stari mostovi u Bosni i Hercegovini", most na Žepi je sagradio jedan od učenika glasovitog Kodža Mimar-Sinana, najslavnijeg carskog arhitekte, projektanta i graditelja višegradske ćuprije na Drini. Po toj legendi, jedan mladi i slavoljubivi đak Mimar-Sinana, obuzet željom da prevaziđe svoga učitelja, odmah pošto je dovršena velelepna zadužbina Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, krenuo je niz Drinu da traži mesto na kojem će ispoljiti svoju graditeljsku veštinu i umeće. Zaustavio se na ušću Žepe. Kad je most bio gotov, došao je stari neimar da ga vidi. Istinski zadivljen njegovom lepotom, nije se, ipak, odupro sujeti i besu, već je, kazuje legenda, naredio da se njegovom neposlušnom i nezahvalnom učeniku odseku obe ruke!
 

Sem činjenice da je most na Žepi zidan kamenom iz istog majdana kao i onaj višegradski, da on svojim vitkim linijama i oblikom, čak i dimenzijama, dobrano podseća na jedan od lukova višegradskog mosta (prvi od leve obale Drine), izgleda sasvim logično da je most na Žepi stvarno gradio neki od neimara višegradske ćuprije, a potom da je i taj most, baš kao i čuvena Kozja ćuprija na Miljacki više Sarajeva ili Arslanagića most na Trebišnici, takođe zadužbina Mehmeda Sokolovića, najvećeg među velikim carigradskim vezirima, koji je prohodnim drumovima i sigurnim mostovima želeo da približi Bosnu Istoku.

Nažalost, savremeni neimari i tehnika nisu nadmašili stare majstore. Iako njegovi prvobitni graditelji nisu znali ni za beton ni za armaturu, most je na starim temeljima izdržao četiri veka, a da se na njemu nije ukazala nijedna pukotina. Na sramotu novograditelja, njihova rukotvorina nije izdržala ni četiri decenije - desna noga mosta je poklekla za gotovo 10 cm i na desnom kraku luka se ukazala velika pukotina koja se širi i zahteva hitnu popravku mosta.

Izrešetana spomen-ploča Most na Žepi, koji je na starom mestu odavno bio izgubio značaj i funkciju, baš kao i bogaze koje su se vekovima na njemu ukrštale, na novoj lokaciji ih je povratio - povezao je sela sa jedne i druge obale Žepe i skratio puteve. Na kraju mosta, u litici na desnoj obali reke, postavljena je mermerna ploča na kojoj piše: "Ovaj most, spomenik neimarstva 16. vijeka, ugrožen akumulacionim jezerom na Drini, prenesen je ovdje sa ušća Žepe 1967. godine da i dalje služi pokoljenjima." I ta ploča je, međutim, nekome u minulom ratu zbog nečeg zasmetala pa je i nju izrešetao sa nekoliko metaka.    Nepoznati zadužbinar Andrić se u svojoj pripoveci "Most na Žepi" oslanjao na jednu od više legendi koje je vreme isprelo oko ove neobične građevine u divljini Bosne. Ona, izgleda, nema uporišta u istoriji, koja ne zna ni za velikog vezira Jusufa, ni za carskog neimara italijanskog porekla, koji se proslavio gradnjom mostova po carstvu turskome, pa, dakako, ne zna ni ko je i kad zaista podigao most na ušću Žepe u Drinu.