Svedočanstva srpskog generala (9): Gazde iz Ujedinjenih nacija

SFOR MOLI ZA OLUPINE: odgovor srpskog stanovništva pošto su jedinice PVO oborile borbeni avion NATO

 

Idući po ko zna koji put na Sokolac, izbivši na Han Pogled, ugledasmo nekoliko helikoptera kako u niskom letu stalno kruže iznad Devetaka i Ljemenske Planine. Stali smo ispred seoske trgovine, a oko nas se odmah, po običaju, okupiše deca iz obližnje škole.

- Kako im se ne zavrti u glavi, kada se već peti dan ovako vrte  ukrug? - reče jedan čiča, koji nam priđe zajedno sa onom decom, gledajući pri tome u nebo. - Verovatno traže Karadžića ili Mladića - reče moj kolega. Na to se deca, koja su se do tada bezbrižno igrala, odjednom uozbiljiše. Iako smo bili u uniformama VRS, deca napraviše nekakvu distancu. Ličili su na krdo gazela, kada neka od njih nanjuši leoparda u blizini. Jedna devojčica je zapisivala broj sa registarskih tablica našeg vozila. Iz malih okica sada su izbijali pronicljivi pogledi, ni slični onim bezbrižnim, malopređašnjim. Tražili su u nama provokatore. Ni čiča nije postupao drugačije, samo je on veštije proveo svoje "istraživanje".

Jačanje poverenja

- Odakle, vojsko, i kojim dobrom ste se uputili ovamo? Vi možda ne znate da u ovome kraju već dugo nema ništa zanimljivo. Velite da idete iz Banjaluke. Imam ja tamo u vojsci bratića, preziva se Vojinović. Mislim da je neki podoficir, znate ga verovatno, onako suv i vižljast. Odavde je iz Ravne Romanije - govori čiča, a sve ispod oka nas posmatra. Tek kada mu rekosmo da njegov bratić, Vojinović, nije podoficir već major, da je pre okrugao nego vižljast i da je komandant jedinice u koju smo se uputili, čiča se odjednom otkravi. Kao da smo mu u tom trenutku izgovorili pravu lozinku, tiho, zaverenički reče: "Nikada ih neće uhvatiti, dok je srpskog uveta s ovu stranu Drine. Da nije bilo njih, ni nas sada ne bi bilo ovde. Zadesila bi nas sudbina Milića, Bratunca, Kravica i Vozuće. Tamo gde on i naša vojska nisu stigli, tamo i nema Srba. Zbog toga ih i traže. Onoga ko ih izda, stići će kletva poput Vuka Brankovića. Na sreću, ovi krajevi takve izdajnike ne rađaju. Nije se bez razloga onaj lisac sakrio baš u Drvar. Ne bi ga oni njegovi spasili da srpski narod nije i po cenu života odbio da ga izda Švabi. Nisu pomogle ni pretnje ni rajhs-marke. Samo se plašim da ne odu kod braće u Srbiju. Tamo će da prođu kao Draža, daleko bilo. Tamo je svaki drugi Kalabić. A Draža, da je bio pametniji pa ostao na Romaniji, možda ne bi onako završio..."

U Komandi Protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske komunicirali smo sa predstavnicima SFOR-a. Plašeći se jedinica PVO-a, stalno su dolazili u inspekcije, radi "jačanja međusobnog poverenja". Prebrojavali su oruđa, kontrolisali u kakvom su stanju, gde se čuvaju, kako se na njima izvodi obuka, a sve kako ne bi ugrozili međusobno poverenje. Činili su ih oficiri iz različitih zemalja. Ta saradnja sastojala se u našoj obavezi da blagovremeno, pisanim putem, na engleskom jeziku, tražimo odobrenje za uključenje u rad naših raketnih sistema PVO radi održavanja ili obuke. Za poletanje bilo kog aviona ili helikoptera, čak i u zoni aerodroma, morali smo tražiti saglasnost i odobrenje.

Više od petorice vojnika nije moglo zajedno izaći u grad, a da o tome ne budu obavešteni predstavnici Sfora. Zbog toga čudi kako su sudije u Hagu poverovale oficiru iz moje brigade Nik Peraju, koji je pred Tribunalom izjavio da je u martu 1999. u Đakovicu došla jedna oklopna brigada iz sastava VRS-a. Lagao je na isti način kao i Visoki predstavnik UN, lord Ešdaun.

Predstavnici SFOR-a su se ponašali onako kako se svuda i uvek ponašaju gazde. Pre odobrenja, usledilo bi stotine pitanja: "Kako, zašto, gde i zar baš sada?" Najmanji prekršaj u proceduri podnošenja zahteva bio je dovoljan razlog da se on odbije. Čak su i vreme drugačije računali nego mi, što je u jednom slučaju rezultiralo ozbiljnim incidentom. Ako bi odobrili našu molbu, bilo je to uvek u različito vreme, i uz njihovo prisustvo. Videlo se da zaziru od tih raketnih sistema PVO-a i nisu krili svoju znatiželju.

Za vreme jedne takve inspekcije britanski oficir video je u kancelariji komandanta raketne brigade PVO-a na aerodromu Zalužani, potpukovnika Rajka Ilića, deo oborenog aviona F-16. Ustežući se, konačno je skupio snage i zatražio od komandanta brigade, da mu ga ustupi. - Kao britanski pilot leteo sam 1981. na Tornadu iznad teritorije Iraka u Pustinjskoj oluji! Tada me je bilo manje strah nego sada, kada letim u helikopteru iznad teritorije 'Republic of Serpska'. Znam kakve su traume i strahove imali piloti koji su obavljali borbene letove iznad Bosne - reče britanski pukovnik.

- Nisu oni vršili borbene letove iznad Bosne. Oni su za račun muslimana bombardovali položaje naših boraca. Ovaj avion je tada oboren. Dok god se držite svog mandata ne treba da vas je strah kad letite iznad teritorije Republic of Serpska.

A što se tiče Bosne, ona se upokojila onoga trenutka kada je Alija Izetbegović odlučio da i ona postane suverena. Koliko je suverena, govori vaše prisustvo ovde. Deo aviona F-16 vam ne dam. To je samo jedan od ratnih trofeja ove brigade i pripada jedinici, a ne meni. Kao znak dobre volje mogu Vam reći gde ima još takvih i sličnih delova razbacanih po planinama RS i MH Federacije. Tamo možete naći dosta delova miraža, tornada i harijera, koji su padali oko Goražda koje ste vi ustupili muslimanima. Možda vam oni, kao vaši prijatelji i ratni saveznici, u znak zahvalnosti za podršku u ratu, daju neki od delova oborenih aviona. Na pritiske iz Beograda, vratili smo vam pilote, a vi ste to izneverili - odgovori potpukovnik Ilić.

Vojska Republike Srpske neprestano na oku "međunarodne zajednice"

 

U retkim trenucima nakon što bi, po ko zna koji put, iznova utvrdili da "poverenje nije poljuljano" imali bismo zajednički, protokolarni ručak. Nakon druge, a kod Francuza treće čaše, pomalo bi počeli da se "otkravljuju" govoreći kako su oni "samo vojnici i znaju ko ne poštuje dogovor, ali se izveštaji koje oni napišu rediguju u Zagrebu". To bi trajalo dok su pod dozom "iskrenosti". Nakon toga sve bi se vraćalo na staro.

Nemačko iskustvo

Za vreme jednog takvog ručka, pored mene je sedeo nemački pukovnik. U to vreme u VRS-u su upravo tekle reforme, o kojima je govorio general-major Pero Čolić. Jedna od ključnih tačaka te reforme, kao i kod nas, bila je amnestija od odgovornosti, za one koji su izbegli borbu za svoj narod i mobilizaciju u jedinice Vojske Republike Srpske.

- Pukovniče, kod nas je pre tri godine uhapšen starac od 90 godina koji je 1944. izbegao mobilizaciju. Nije se odazvao u sastav Vermahta da brani Berlin. Vojna komisija ga je oglasila sposobnim za borbu, iako je imao samo levo oko, a na desnoj ruci palac i kažiprst. Tek se nesrećnik bio oporavio od rana zadobijenih 1941. godine pod Moskvom. Dva sina su mu već bila poginula u ratu. Mislio sam da se on državi već odužio. Kod nas zločin izdaje zemlje nikad ne zastareva. Dezerter je osuđen. Nije do kraja izdržao kaznu, jer ga je u tome pretekla smrt u zatvorskoj ćeliji. Ali, kod nas vlada pravna država! - reče mi nemački pukovnik, čim se uverio da solidno govorim nemački i da nam prevodilac neće trebati. Nekakvo rumenilo mu je pri tome udarilo u lice, a iza naočara koje je nosio, zacakliše se izgubljene plave oči. Ličio mi je na SS oficira iz domaćih ratnih filmova, pa se nesvesno odmakoh od njega. Verujem da bi on lično zadavio starca, koji se nije odazvao pozivu na mobilizaciju. U tom trenutku sam mu zavideo na stavu nemačkog naroda o odbrani zemlje više nego na bilo kom uspehu nemačke industrije.