I odmor daruje rodu svom

RAZGOVOR, NAJDRAŽI POKLON: Čedo Pavlović, Stevo Podunavac i Dosta Bauer

 

Ona je sa svojim kumom Čedom Pavlovićem, inače iz Doboja, koji takođe živi i radi u Frankfurtu, po izuzetno vrelom danu došla kod Steve ruku punih milošta i novčanim darom od 50 evra, dok je Podunavcu Čedo Pavlović donirao 50 konvertibilnih maraka.

- Jako mi je žao ovog čoveka. Srce mi se steglo kad sam videla da u tim godinama, 75 nije malo, živi sam u stambenom kontejneru bez ikog od bliže rodbine. Ispričao mi je da od države Hrvatske nikako ne uspeva da dobije zarađenu staračku penziju i ja ću pokušati preko mojih prijatelja i poznanika u Zagrebu aktuelizovati to pitanje i ubrzati njegovo rešavanje. Sramota je da čovek 15 godina ne uživa penziju koju je zaradio - ogorčeno kaže Dosta Miki Bauer.

- Za dostojanstven život Stevi Podunavcu treba penzija koju je zaradio radeći više od 25 godina u Hrvatskoj, odakle je oteran ratnom "Olujom". Kada bi dobio penziju Stevo bi živeo normalno, ne bi mu bila potrebna pomoć, a mogao bi sebi ozidati prostor za život, što bi bilo mnogo primerenije čoveku njegovih godina. Znajući Dostu Miki Bauer uvereni smo da će se sigurno pobrinuti za to da Stevo dođe do penzije jer ona i u Frankfurtu pomaže našim ljudima kako bi lakše rešili administrativne barijere u Nemačkoj i uskladili svoje postupke sa tamošnjim zakonom.

- Ne znam samo šta ćemo svi mi kada Doste Miki jednom ne bude više? - pita se Pavlović, koji je ovu plemenitu ženu upoznao u najtežim trenucima svog života i koja je bila jedna od slamki njegovog spasa.

Stevo je svoje goste dočekao ispred svog doma - kontejnera i obradovao se kao dete. Za ljude na čija vrata nema ko da dođe svaka poseta je praznik, a najveća počast razgovor.

- Hvala ovoj dobroj ženi i njenom kumu koji su mi došli i uručili pomoć. Neka im Bog vrati višestruko njihovo dobročinstvo. Već moram da razmišljam o ogrevu za zimu, kako nabaviti drva, a i platiti. Sad znam kako ću platiti - ovim novcem! Uzdam se da bi vodovod mogao proći kroz ovo naselje, ali sve su prilike da ću sam morati kopati bunar i uvoditi sebi vodu jer ništa se još ne radi da vodovod prođe kroz selo. Vodu nije zgodno nositi iz komšiluka kao što to činim ni kada je ima dovoljno, a kamoli po ovakvoj suši kad svako strepi da će mu presušiti česma - kazuje nam Stevo svoje najveće brige.

Ovoga puta nije pričao o svojoj najvećoj boli - gubitku ćerke i supruge s kojima se u prvim godinama izbeglištva potucao od nemila do nedraga, o ranama koje nema ko da zaleči.