"Gospodin Normalni" dosadio Francuzima?
Francuski predsednik Fransoa Oland ne želi da bude besposleni prvi čovek države, a ni da bude poput engleske kraljice koja nema nikakvu konkretnu političku moć. I pored toga, Fransoa Oland prekinuo je predsedničku sveprisutnost u medijima koju je započeo njegov prethodnik Nikola Sarkozi. Iza ove odluke stoje dva motiva: zaštita predsedničke funkcije i smirivanje dešavanja unutar Francuske.
Odnos Oland - Sarkozi je suštinski kontrast između "normalnog predsednika" i "hiperpredsednika". Ovim argumentom Oland se često služio u toku svoje predsedničke kampanje, koja je u medijima ocenjena kao "antisarkozistička".
Bilo kako bilo, Oland polako počinje da liči na nekog tihog predsednika iza paravana, izolovanog od građana, zatvorenog među zidinama Jelisejske palate, koga češće možete videti u stranim prestonicama nego na francuskim prigradskim putevima. Ovakva slika neodoljivo podseća na Žaka Širaka, naročito pred kraj njegovog tzv. "duplog mandata" dugog 14 godina.
Olandu i dalje uspeva da u svoju korist okrene činjenicu da je sve novo privlačno. Nažalost, biće dovoljno samo nekoliko meseci da zidovi Jelisejske palate potpuno zagluše vrevu spoljašnjeg sveta i uljuljkaju ga u lažnu bezbrižnost. Jer, način na koji Oland vodi politiku se pokazao kao prilično nejasan, što dodatno ugrožava njegovu predsedničku funkciju.
Francuski predsednik želi da politička moć dolazi i odozdo, te da se demistifikuje jedna od najpoznatijih pariskih ulica Fobur Sent-Onore (Faubourg Saint-Honoré) u kojoj se nalazi većina ministarstava i Vladinih institucija, a sve u cilju smanjenja državnih organa - posrednika u vršenju vlasti. Fransoa Oland želi da "pusti Vladu da vlada", kao i da socijalnim partnerima dâ više odgovornosti. Na taj način planira i da posredno natera sindikate (koji su u velikom broju glasali za njega) da ispune svoj deo dogovora o merama štednje.
Oland želi da bude prvi socijaldemokratski predsednik Pete republike. Takav plan zahteva mnogo odricanja i taktičnosti kako se predsednik ne bi suviše utopio u politički pejzaž.
Izabran u foto-finišu, sa vrlo malom razlikom u odnosu na svog protivkandidata Sarkozija, novi predsednik je ponovo uveo televizijsko obraćanje francuskom auditorijumu 14. jula (godišnjica pada Bastilje). Naime, ta tradicija potiče još iz vremena njegovog prethodnika i političkog istomišljenika Fransoa Miterana, dok ju je Nikola Sarkozi zaobišao, pošto se već dovoljno često pojavljivao na televiziji.
Fransoa Oland je razumeo opasnost kojom preti preduga medijska tišina od strane predsednika. Stoga se spremio za govor istinskog predvodnika i vladara, obeležen izuzetnim naporima da se poveća porez za finansiranje socijalno ugroženih osoba, što nije isticao tokom kampanje. Ipak, taj problem je izbio u prvi plan nakon konferencije o socijalnim pitanjima.
Što se krize evrozone tiče, Olandu je pojam "štednje" mrskiji nego samom Sarkoziju. Novi predsednik ne voli da koristi tu reč jer podseća na nekakvu kaznu. On neće soliti pamet Francuzima, niti ih kao ljutiti otac juriti unaokolo sa prutićem. Od samog početka svog mandata, Oland se ograđuje od bilo kakve drame u vršenju svoje funkcije.
Ovakav pristup je potpuno u skladu kako sa njegovim temperamentom, tako i sa njegovom političkom vizijom. Naime, on neće uvoditi rigorozne mere, niti agresivno nastupati protiv ekonomske depresije koja je zahvatila Francusku kako bi je pokrenuo i digao na noge.
Naprotiv, Oland planira da se grčevito opire struji koja ga nosi ka preprekama koje se svakodnevno uvećavaju. On će pokušati da, kao njegov prethodnik Fransoa Miteran, "vremenu dâ vremena". Ali on ispred sebe nema, kao Miteran, sedam godina, već samo pet. To, priznaćete, nije mnogo. Izgleda kao da se na Olandova pleća sručilo još tereta - da pronađe svoje mesto i odabere odgovarajući politički ton.