Hag ne haje za Šadiće

Šadići su od Vlasenice udaljeni oko 20 kilometara. Uzbrdo Bosnom. Da bi se došlo do ovog sela, krivudavim, planinskim putem gde se i koze teško penju, moraju se prethodno proći sela Pustoš, pa Piskavice...
 

Oba sela tako su nazvana tokom Drugog svetskog rata. U prvom, posle napada ustaša, nije ostao ni kamen na kamenu, a u drugom su se, posle slične ujdurme, danima mogli čuti samo piskavi glasovi dece koja su nemoćno dozivala roditelje. Piskala deca, pa ostalo ime selu Piskavice...

- Prostor iznad Vlasenice je jedno od najvećih srpskih stratišta tokom Drugog svetskog rata. U Rašića gaju, ustaše su u jednom danu pobile oko 150 ljudi. Ubijali su ih jednog po jednog, na najzverskiji način. Sramota srpskog naroda je ne samo što niko nije odgovarao za taj zločin, već što ne postoji ni spomen-tabla koja bi ukazivala na ovaj zločin - kaže, umesto upoznavanja, 36-godišnji Zoran Lazarević.

Na vrhu smo brda na kome je sve pod uglom od 60 stepeni. Pod tim uglom je i njegova obnovljena, porodična kuća, voćnjaci, pašnjaci... Zagleda se u tu neiskvarenu lepotu Zoran, pa i zaboravi da ima goste. Onda se ljutito trgne.

- Ma sramota je što niko ne zna da smo isto postradali i u ovom ratu, ali sada od komšija - muslimana - veli mrseći reči sebi u bradu i poziva u kuću.

Zoran je jedan od tek 50-ak preostalih meštana Šadića, sela koje je nekada brojalo oko 140 kuća. Ti ljudi su sada većinom po inostranstvu: od Amerike do Australije. Oni što su ostali uglavnom čekaju Svetog Petra. Oni mlađi čekaju da se nešto promeni...

Tetka Veselka Negde, na početku Šadića je i kuća Zoranove tetke, Veselke Mišić. Ova starica i dalje sama radi sve domaće i poljoprivredne poslove i mada ima kćerku Nadu u Australiji i sina Iliju u Belgiji, ni jednog trenutka nije razmišljala da napusti Šadiće. - Đe da odem iz ove ljepote. Đe to ljepše ima - pita začuđeno. Apel - Ne volim da molim, ali takvo je vreme došlo. Ako neko od naših zemljaka ima mogućnosti da kupi ili ima stare priključke za traktor: od plugova, sejača za krompir, sreze, koji mu ne trebaju, neka dođe do Šadića. Ne mora ništa da dariva, neka se svojim očima uveri u ovu lepotu koju ne bih menjao za stotine zlatnih poluga - veli Zoran Lazarević.

Zoran je odlučio da više ništa ne čeka i pokuša sam nešto da promeni i vrati život u ovo srpsko selo. Sa još nekolicinom mlađih komšija, poslednjih godina vodi lavovsku borbu i sa državom i sa prirodom kako se ovo gorštačko selo ne bi ugasilo. Samoinicijativno su počeli da sređuju put, tokom zime sami krče smetove raonikom koji je njegovih ruku delo, uređuju i svoja i tuđa imanja, a Zoran je, za primer drugima, posadio čak 800 stabala raznih voćaka...

- Ako se i ovo srpsko selo zatre, kako će naši potomci znati da kažu ko su i odakle su. Sa 16 godina sam morao da uzmem pušku, tri brata su mi poginula braneći ovo ognjište. I ja treba sve to da zaboravim ili napustim? Nema šanse. Zbog moje mrtve braće ću se boriti sve dok sam živ da Šadići ne zamru - veli Zoran.

Žuri do podruma da natoči "divlju krušku", rakijom koju sam pravi. U naumu da od zaborava spasi zaboravljeno, pomaže mu jedan od prvih komšija, 43-godišnji Radosav Savić.
Kada ima posla, spusti se Radosav u Vlasenicu i kopa kanale ili tegli na građevini za 15 evra. Ali, uglavnom je u Šadićima. Retko kada ima šta da se kopa ili nosi po gradu.

Radosav o sebi kaže da je imao sreće jer još živi. Ceo rat je proveo braneći selo, a 15. avgusta 1992. godine je preživeo masakr u kome je pobijeno 29 Srba.

- Muslimani su došli preko brda, iz komšijskog sela Cerska. Samo par meseci ranije smo se sa njima dogovorili da oni čuvaju nas od njihovih zlih ljudi, a mi njih od naših. Obećali. Obećali i pogazili. Upali su rano ujutro i pobili sve što nije moglo da pobegne, ukupno 29 ljudi. Kada su tela dopremljena pred bolnicu u Miliće, jedan američki novinar je pao u nesvest videvši povrede. Nekima su bili isečeni polni organi, drugima su u šupljinama tela pronađene čaure, a neki su živi spaljeni. Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin. Nikada se niko iz Haga nije zaputio za Šadiće da barem pita šta se to dogodilo - veli Radosav.

Te slike ga i dalje ga muče noću. Desi se da mesecima neće san na oči. Onda mu dođe Zoran i kaže da je voda odnela deo puta i da moraju hitno tamo, pa na trenutak zaboravi muku.

- Sve bi bilo lakše da imamo dovoljno mehanizacije, ali ne vredi. Obraćali smo se svima za pomoć, posebno za raonik kojim bi zimi čistili sneg, ali svi samo obećavaju. Više para sam potrošio na benzin, obigravajući od vrata do vrata, od službe do službe, nego što sam u selo doneo pomoći - dodaje Zoran.

Pokazuje i veliki traktor. Poklon predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika.

- U pet minuta smo se on i ja dogovorili da mi poklone traktor sa priključcima. Doduše godinu dana je trebalo njegovim saradnicima da mi ga dostave, ali bez priključaka, kao da niko od njih nikada nije bio na selu. Zato ću sačekati još malo, pa odoh sa njim ka Banja Luci, da ga vratim tim ministrima. Nek oni okopavaju zemlju tako.