Gračanica: Čije smo mi žrtve?

Tu su više od šest godina. Od 24 porodice stanovništvo se i množilo, pa proredilo. Na kraju su ostali oni kojima je decenijama život kao letnji užegli dan - bez nade da će ikada doći olakšanje.

Ljiljana Ulamović iz Đakovice je otišla 1999, pod kiriju je živela u centralnoj Srbiji, da bi se pre sedam godina vratila čekajući krov nad glavom.

- Živimo kao psi po slami. Niko ni od Srba, ni od Albanaca da nas obiđe. Ni predsednici opština, a tek iz Beograda da ne pričam! Ovde se ne poštuju osnovna ljudska prava. Šta smo mi ovde? Čije smo mi žrtve - razočarano pita ova 48-godišnjakinja.
 

Privremeni kontejnerski smeštaj postao joj je stalno stanište. U kuće izgrađene po Gračanici uselili su se drugi, a "prekobrojni" i dalje čekaju trošeći zdravlje.

- Nabijeni smo u ovim kontejnerima i nema nam spasa. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju je sagradilo kuće, ali umesto da prednost imamo mi koji smo interno raseljeni, državni sekretar Zvonko Stević je dao mig i mnogi koji imaju smeštaj uselili su se u te kuće - žali se Ljiljana Ulamović.

- Astmatičar sam. Socijalno ne primam od decembra, pa živim od vazduha. Ako nekome treba, idem i čistim za parče hleba. U kontejneru sam živela sa sinom, snahom i unučićima, ali sam im rekla da se vrate u Srbiju. Nije bilo hrane za sve.

Dane stanari Padališta krate sedeći na gajbicama, kraj ofucanog stola na kojem se

ispod izlizane maslinaste farbe nazire JNA. Sve su odavno jedni drugima ispričali, ali težak život vrte ispočetka sve u nadi da će ih možda neko čuti.

Dobrila Radenković, poreklom iz Kosova Polja, razgrnula je zavesu na vratima svog doma sa brojem 54.

Unutra su samo preko potrebne stvari, osim karte Srbije, jedinog "ukrasa" koji zauzima pola zida. Sve što se nalazi u tih 10 kvadrata - dva kreveta, ormar, dve police, sto, stolice, sudopera vrelo je kao žeravica:

- Najgore je uveče kada je vreme za spavanje. Tada ne mogu da dišem. I ja sam astmatičar. Pumpe kupujemo i delimo ih, a kada se gušimo ne smemo da potrošimo sve, jer šta ćemo posle. Pisali smo opštini i tražili jednokratnu pomoć, ali nismo ništa dobili - priča Dobrila.

Dobrila nema gde da se vrati. I u Kosovu Polju je iznajmljivala stan.

- Ovde sam živela sa sinom, snajom i unukom i očekivala da ću dobiti krov nad glavom. Na kraju sam ostala sama. Čekam, ako dobijem stan, vratiće se i oni, ali ako ostane ovako - sigurno neće dolaziti nazad. A ja? Ne znam - kaže Dobrila.

Kontejnersko naselje ima dva kupatila - muško i žensko, ali kažu da zbog 7.000 evra duga za vodu moraju da se ustežu od kupanja. Kako je toliki račun odrezan ljudima koji žive u bedi, niko od stanara ne ume da objasni. Osim vode, plaćaju i struju. Mnogi znaju za njihovu muku, kao i da u naselju živi sedmoro dece, ali razumevanja je malo.

 

Pomoć taksiste Milivoja Najveću pomoć meštanima Padališta pruža lokalni taksista Milivoje Ivanović. U kontejnerskom naselju on je stekao dobre prijatelje. Uvek je tu kada treba da ih odveze kod lekara ili doveze šta im je potrebno. Kada im ponestane novca, spreman je da sa njima podeli i svoje parče hleba.

Kao i sve mališane na svetu, ni malene žitelje Padališta vrućina ne može da svrti. Na pitanje kako su, Aleksandra Banić, Marveta i njen brat Šerif Beriša odgovaraju uglas:

- Pa, teško nam je. Jednom su nam isključili struju, pa nismo imali skoro godinu dana. Nismo je imali ni preko zime. Uh! Baš je bilo hladno!

Devetogodišnji Nikola Stević hvali se da je tada Aleksandri dao rukavice, inače, ne bi mogli da se grudvaju.

Najmlađa žiteljka ovog naselja, dvogodišnja Anđelina Statovci želi da ima lutku. Ova deca imaju mnogo želja, ali ne traže mnogo.

- Evo, imamo ovu vijaču. Nekad imamo i neku loptu, a ponekad i neku igračkicu, pa se svi zajedno igramo po ceo dan - pričala je Marveta koja bi volela da ima "vinks" lutku.

Dečja srca poželela su i spajdermena ili nindža kornjače, a kažu, dovoljna bi bila i košarkaška lopta...