Prvi šumski čovek Srbije

Život po prirodnim zakonima: Božidar Mandić

 

- Sve je počelo od ideje grupe mladih ljudi koji su na vreme shvatili pogubnost savremene civilizacije da negde u divljini osnuju komunu u kojoj će živeti od onoga što im priroda pruža. Ideju smo sproveli u proleće 1977. godine kada smo kupili zapuštenu staru kuću u selu Brezovica na planini Rudnik, pored kristalnobistrog potoka po kojem smo našoj sedmočlanoj porodici dali i naziv Porodica bistrih potoka. Pored mene, moje supruge Brajle i ćerke Ise, deo naše porodice bili su Dušan Belić, danas uvaženi profesor na univerzitetu u Bostonu, filmolog Marija Blagojević i Lučka Roec, danas profesor u Ljubljani. Bilo je to vreme srećnog života, ali posle izvesnog vremena veći deo članova naše komune je odlučio da krene nekim drugim putem. U Porodici bistrih potoka ostala je samo moja porodica koja je duboko verovala u ispravnost ovakvog načina života, a naša sreća upotpunjena je rođenjem sina Suna i ćerke Aje. No, kada su deca odrasla i kada je došao trenutak da upoznaju svet iz kojeg sam ja pobegao, porodicu je napustila i moja supruga Brala čiji odlazak nikada nisam preboleo jer je i danas volim i ljudski je da to priznam - priča istoriju svog neobičnog života Božidar Mandić.
 

POLA MILIONA OBROKA
On danas živi u kući u selu Brezovica usamljeno, ali tvrdi da nikada nije sam. Kaže da je njihovo utočište dosad posetilo više od 40.000 ljudi iz zemlje i sveta i do sada je gostima pripremio bezmalo pola miliona obroka.

Vladeta Jerotić

 

- Jedno od načela po kojem se živi u Porodici bistrih potoka je čovekoljublje, pod čime se podrazumeva da se gost dočeka onako kako dolikuje i da se sa njim podeli hrana koja se nađe u kući. Uostalom, veliki je greh ne podeliti obrok sa nekim. Naravno, u Porodici bistrih potoka jede se isključivo vegetarijanska hrana - imamo oko 30 vrsta pečuraka koje rastu oko kuće, povrće iz bašte koju obrađujem sam i po prirodnim zakonima, a šuma nudi obilje voća. Po mojoj računici, do sada sam umesio i ispekao oko 20.000 hlebova od crnog brašna, nabrao sam na tone pečuraka, sremuša (zovu ga divlji beli luk) i hiljade kilograma šumskih jagoda, drenjina, kupina, malina - nabraja Božidar Mandić.

Božidar je dosad napisao 21 knjigu, a autor je mnogih pozorišnih tekstova koji su postavljeni na scenama Narodnog pozorišta, Ateljea 212. Srpskog narodnog pozorišta, BITEF-a, Beogradskog dramskog pozorišta. Od 1987. je član Udruženja knjižvnika Srbije. Takođe, imao je dvadesetak samostalnih izložbi umetničkih radova od materijala koje nalazi u prirodi. A ona je večita inspiracija.
 

ZAGAĐENI SVET
- Tema mojih dela je kritika civilizacije u kojoj je novac važniji od čoveka i u kojoj je sve zagađeno. Ne mogu da procenim koliki je moj doprinos borbi protiv tehnološke civilizacije, ali sam ubeđen da će veoma brzo doći vreme naturalne civilizacije jer je u svetu sve više ljudi koji bi da žive životom kao i ja. Zar ima većeg zadovoljstva nego ustati u zoru, popiti čaj od lekovite biljke koja raste ispred vrata i svoja razmišljanja zabeležiti na kucaćoj mašini čiji se zvuk spaja sa udaranjem detlića o suvo drvo -osmehuje se Božidar.

Uskoro će doći vreme kada će tehnološku zameniti naturalna civilizacija, koja može da spasi svet od potpunog uništenja, tvrdi Božidar Mandić

 

Ovog leta na planini Rudnik primećeno je da je zmija mnogo više nego obično.

- Zmije mi zaista ne smetaju jer ih smatram simbolom zdravlja. Uostalom, zar zmija nije zaštitni znak farmaceuta, a povećan broj zmija znači da je priroda na putu ozdravljenja. I zmije su, kao i ja, deo prirode i ne vidim razlog zbog čega bi me brinulo to što ih je ovog leta više nego uobičajeno. Ne diram ja njih, a ni on mene, jer i za njih i za mene u rudničkoj šumi ima mesta - objašnjava Božidar Mandić.