“Đinđić bio za trampu severnog Kosova i južne Srbije“
- On se složio, i ja sam mu tada ukazao na tu ideju o zameni teritorija i stanovništva smatrajući da je to u interesu Makedonije - precizira Georgijevski da je to vreme pre 1999, ulaska NATO na teritoriju južne srpske pokrajine i kasnije ratne makedonsko-albanske krize u Makedoniji 2001.
Georgijevski otkriva da je Đinđiću predložio da se pomenuta razmena izvede “zajedničkim zamenama Srbije i Makedonije vizavi Albanaca“. Objašnjava da to nije podrazumevalo podelu Makedonije - “već trampu“.
- Namera je bila da napravimo trampu teritorije sa Albanijom, a oni takođe da učine nešto slično sa Kosovom. Ja sam govorio o Maloj Prespi i Zapadnoj Makedoniji, a on da to da učini sa severnim Kosovom i Južnom Srbijom - zapisao je Georgijevski.
On ocenjuje da je Đinđić “bio raspoložen za tu ideju, mislim i da mu se dopadala“. Potvrđujući taj utisak, u tekstu sećanja, on je naveo reagovanje bivšeg srpskog premijera: “... Što se mene tiče, ja ću još sutra, ako je potrebno, staviti zid, ima mnogo ovde usijanih glava u Srbiji...“ međutim, priznaje Georgijevski, “nismo uspeli tu ideju da sprovedemo do kraja“.
Karikatura istorijeGeorgijevski tvrdi da su falsifikati makedonske istorije vrlo ozbiljni i veliki.
Ljupčo Georgijevski
“Žao mi je što je makedonska istorija ostala poslednja komunistička istorija u Evropi. Žao mi je što se na falsifikovanu komunističku istoriju nadogradila karikaturalna istorija sa antičkom Makedonijom, jer očigledno, jedna laž izaziva drugu“. |
O Đinđiću on u knjizi kaže da “nijednog političara ne možete idealizovati, on je bio realan političar, napravio je promene u Srbiji, napravio osnovnu tranziciju, nasledio velike probleme sa svim tim udbaško-mafijaškim strukturama i na kraju bio njihova žrtva“.
U delu knjige o zvaničnim dozvolama vlasti u Skoplju 1999. za NATO agresiju na tadašnju SRJ, Ljupčo Georgijevski navodi da je praktično učinjeno “više nego što je zahtevano“.
- Tu su bile dve faze. Prva faza je bila - zahtev za dozvolu preleta aviona. Mi smo, mogu reći, zajedno sa (Kirom) Gligorovom, koji je bio predsednik, tu dozvolu dali odmah. Saveznici NATO, recimo Grčka, ili Bugarska, Rumunija, sporili su te prelete. Niko od njih nije to želeo, međutim, mi smo jednostavno bili na putu i morali smo da im to damo.
- Drugi zahtev je bio kada su me pozvali u Belu kuću, možda 30-ak dana pre kapitulacije Miloševića, kada je Olbrajtova direktno zatražila od mene dozvolu za napad kopnenih snaga sa naše teritorije. Oni su već bili pripremili plan za ulazak kopnenih snaga. Albanija nije bila reljefno strateški dobra i najpovoljnija je bila Makedonija. Moram da kažem da smo mi tu saglasnost dali, iako nikada nije stupila na snagu - otkriva Ljupčo Georgijevski.