Narodna medicina (1): Hirurgija duše ili teranje đavola

Atrakcija sa Zlatibora: Bora Šišović ili Čovek grm

Poznati srpski istoričar medicine dr Vladimir Stanojević napisao je da je bolest starija od života, a lečenje jedno od najstarijih čovekovih zanimanja. Od pamtiveka se narod lečio travama, spremao čajeve, meleme, kapi. Animalna medicina je takođe imala udela u lečenju ljudskih boljki, naročito u srednjem veku i održala se sve do polovine 19. veka, mada se i danas u nekim zemljama u lekovite svrhe koriste: riblje oči, sasušene gliste, zmijska košuljica, sasušeni škorpioni, krila od slepog miša, rogovi, životinjske dlake, mokraća i izmet od ježa, medveđa žuč...

Narodna hirurgija se i danas neguje u pojedinim sredinama, a nekada su hirurzi bili berberi i kovači. Oni su puštali krv, obrađivali rane, vadili zube i nameštali prelome i iščašenja. Magijska medicina seže u najdalju prošlost ljudskog roda. U njoj se nastanak bolesti objašnjava delovanjem natprirodnih sila i demona, a lekari su bili plemenski vračevi i šamani. Osnovni lek magijske medicine je nošenje amajlija, amuleta i talismana, a da bi se čovek izlečio od straha, besova, depresije i danas se gleda u pasulj, baca se užareno ugljevlje ili topljeno olovo u vodu. Najčešći terapijski postupak u magijskoj medicini je egzorcizam - isterivanje demona iz tela bolesnika, koji su od magije preuzele zvanične religije, pa se ovom hirurgijom duše danas bavi - sveštenik.

U Srbiji je pre pet godina ozakonjena primena preparata narodne medicine, ali je potrebna dozvola Ministarstva zdravlja za rad. Jedan od pionira u primeni alternativnog lečenja je dr Vuk Stambolović, koji se i danas zalaže da se priznaju troškovi lečenja alternativnim metodama jer je lečenje jeftino, delotvorno i nema posledica.
 

Čišćenje krvi od otrova

Prvi udžbenici medicine bile su popularne lekaruše ili lekarnice, koje su sadržale recepte tadašnjih vidara s obaveznim elementima religiozne i magijske medicine. Tako su recepti za duševna oboljenja bili: bolesniku se obuče košulja od platna i ostavi se izvesno vreme u pećini da bi se rešio đavola koji ga opseda. Sve do 1819. godine u Srbiji nije bilo nijednog diplomiranog lekara. U gradovima su ljude lečili berberi (uglavnom Turci), hećimi (mahom Grci iz Epira), lekari samouci (Grci, Turci i Srbi), a u selima narodni vidari i vidarice.

Za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića počelo se sa dovođenjem lekara iz inostranstva, a dotad se posao narodnog vidara prenosio s kolena na koleno. To su bili: berberi, vračari, bajalnici, travari, ranari, hećimi. U Nišu je najpoznatiji bio Deruni Baba, koji je Mahmud-paši, zapovedniku Niškog pašaluka, predvideo dan smrti. Berberin Salča puštao je krv pomoću pijavica kod glavobolje i stavljao lončiće na stomak i čaše na leđa i grudi kod nazeba. Ćelava Marija lečila je kraste na glavi melemom od čađi i svinjske masti. Kostolomac Stanko je nameštao slomljene kosti. Jedan od najpoznatijih srpskih vidara bio je Hećim Toma, koji je lečio Miloša Obrenovića 1807. od 17 rana zadobijenih prilikom juriša na Užice. Lekovi su bili raznovrsni: luk, zumbul, kupus, strugotine od jelenskog roga, rakija, beli pelin, kantarion, a ponekad je lek bila i mokraća. Izvesni Milosav Zdravković pisao je knezu Milošu: "Čujemo da ima tuna u Kragujevcu sercobolja, no molimo da biste zapojili Gospodara Milana sa jednim vilčanom od jarca mokraće, neka popije, to je utoka tome, no je ono vrlo gorko, ali za ovom malo rakije da poplače usta..."
 

Opisujući Sarajevo iz 1666. godine, putopisac Evlija Čelebija navodi da su Sarajlije pile surutku od kozjeg mleka jer poboljšava probavu i licu daje rumenu boju. U Bosni se verovalo da bolest dolazi kao božja kazna ili je donose demoni (kod muslimana džini). Bošnjački narodni iscelitelji veruju da na svetu ima oko 3.000 vrsta bolesti, a da samo 1.000 može da izleči zvanična medicina, sve drugo spada u resor duhovne medicine. Bolest se svetom širi preko očiju (urok), vetra (nagaziti na kovitlac vetra), džinova (ograjisati), vode (u čašu se pomokrio džin), zemlje (nagaziti na raskršću)... I danas travari veruju da je vilinski vetar posebno opasan za čoveka, a on je jedini krivac za sva kožna oboljenja (osip, crvenilo, svrab, psorijazu).

Dr Merim Omerhodžić, zaljubljenik u drevnu medicinu, ponovo je oživeo staru metodu lečenja isisavanjem krvi iz organizma (hidžama). On je 2006. dobio odobrenje da primenjuje ovaj narodni recept i postao prvi lekar za lečenje hidžamom u Bosni. Na brojna mesta po telu postave se posudice, a zatim se ispuštanjem vazduha iz njih stvara vakuum, usisana koža puca, što izaziva isticanje krvi. Smatra se da je ta tamna krv ispod kože "prljava", puna toksina koji se na ovaj način eliminiše iz organizma. Postoje naučne studije u svetu koje pokazuju da postoji razlika u sastavu krvi iz prsta i one uzete metodom hidžame.
 

Vuk Stambolović

U Hrvatskoj je postojala izreka "ako bi čoveka stisnulo pa pustio vetar - manje doktoru u kesu". Tako je narod čuvao zdravlje. Opekline su se posipale talogom od kuvane kafe, perut se ikorenjivala pranjem kose prosejanim i prokuvanim pepelom, tzv. lukšijom, a vaške iz kose je tamanio petrolej. Za bolje spavanje i smirenje uzimalo se malo mlevenog crnog maka i čaj od kamiličinog cveta. Duvanom se posipala posekotina, a neki bi se na nju samo pomokrili.
 

Svako pleme u Crnoj Gori je imalo svog vidara. Vidarstvo u Crnoj Gori nasleđivalo se porodično i nije se smelo naplaćivati jer je to dar od Boga. Iličkovići iz Crmnice bili su najčuveniji narodni vidari rana, preloma i iščašenja. Bili su poznati i po šaranjanju - lečenju otvaranjem lobanje. Krajem 19. veka svim vidarima u Crnoj Gori zakonom je zabranjen rad i ni do danas nije legalizovan.