Vitezovi 21. veka

Učesnici međunarodnog utrnira Svibor vodili bitku za bolesnu decu

 

Svibor, inače, spaja jahanje, plivanje, veranje, goloruku borbu, borbu raznim srednjovekovnim oružjem i niz drugih raznovrsnih veština, uz oslanjanje na vitešku tradiciju. Vitezovi su se takmičili u raznim disciplinama od Markovog topuzanja, Reljinog letenja, hajdučkog preskakanja do Strahinjinog ščepanja i Miloševog kamenja, a posetioci ostavljali svoje dobrovoljne priloge odeljenju kardiologije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici u Beogradu, na kojoj se leče novorođenčad, bebe i deca iz Srbije i čitavog regiona.

Momci u oklopima, na konjima, nose koplja, sablje i posetiocima objašnjavaju da nije lako postati vitez. Mnogi vežbaju viteške borbe i više od 10 godina, ali dok čojstvo i junaštvo ne pokažu na delu, ne mogu se pohvaliti da su dobili vitešku titulu. Jedan od njih, 21-godišnji Lazar Vujaklija, rodom iz Beograda, kaže da se ovom disciplinom bavi već četiri godine, ali ga čeka još dosta posla do titule.

- Učimo se srednjovekovnoj srpskoj borbi i održavamo tradiciju. Kada se savladaju sve discipline, kad se ovlada veštinama i duhovno dostigne određeni nivo, postaje se vitez. Kada se učini neko viteško delo, kao nagrada se dobija određeni čin o čemu odlučuje čelnik udruženja - objašnjava Vujaklija.

Osnivač udruženja Radivoje Radulović za "Vesti" kaže da je Svibor osnovao da bi zaštitio srpsku kulturu i tradiciju.

- Veštine su mi preneli preci, ali i predanja. Najveći uticaj na mene imali su otac i deda, koji su vežbali i proučavali stare srpske veštine. Vaspitan sam u duhu tih vrlina. Kao dete počeo sam da vežbam borilačke veštine, a onda sam se zapitao kako smo se mi Srbi borili i počeo da istražujem. Tako je pre oko 25 godina nastalo udruženje. Nama nije bitno koliko članova imamo, već koliko su ljudi koji su u našem udruženju naučili. Da bi neko postao vitez, potrebno je najčešće više od 10 godina - objašnjava Radulović.

Osnivač udruženja kaže da je sve više pripadnica lepšeg pola koje žele da vežbaju i uzimaju koplja, sekire i štitove u ruke.

- Boj ne bije oružje, već srce u junaka, stara je poslovica. Mislim da i žene mogu da postati vitezovi, i mi ih oberučke primamo u naše redove - ističe Radivoje.

To potvrđuje i Ivana Jovanović iz Beograda.

- Treniram isto kao muški članovi, samo što sam žena. Do sada ni jedna devojka nije imenovana za viteza, nadam se da ću biti prva - kaže Ivana.
Iako su koplja teška od 15 do 20 kilograma, a ni oklop nije ništa lakši, Ivana kaže da ona svu opremu bez problema nosi na sebi i u borbi. Oprema srpskih vitezova napravljena je ručno, oklopi su kovani, zastave vezene po uzoru na one iz 12. ili 14. veka. Među kopljanicima pojavio se i trogodišnji dečak u oklopu. Drevne veštine vežbaju i deca, a iz ovog udruženja tvrde da je najbolje da mališani od malih nogu nauče da drže strele, koplja i ostalo oružje. Za njih je, kažu, dobro da odmah uče o svojoj istoriji, religiji i starim predanjima.

Dok su se na poljani odvijale viteške igre, zveckale sekire i mačevi i ludovali konji, u kazanu se spremao srpski gulaš. Junetina, povrće i šumsko voće krčkalo se na drvima više od šest sati. Posetioci su imali utisak da ih je vremenska mašina vratila u srednji vek. Oko gostiju su trčkarali konji, oklopi su ležali na zemlji, borbe su se vodile punim žarom, većina prisutnih bila je odevena u nošnje. Svi su se častili srpskom pogačom i drevnim đakonijama. U pozadini su odjekivali zvuci srpskih junačkih pesama. Deca su neumorno vežbala gađanje lukom i strelom. Ni pljusak nije uspeo da pokvari ovu svetkovinu. Na kraju turnira svi su bili zadovoljni, jer je prikupljeno 385.000 dinara, viteški, za bolesnu decu u Tiršovoj.