Jedemo tri dana u nedelji

Tomislav Pešić nas dočekuje u dvorištu, pored ugaslog ognjišta sa kojeg je ukraden ozidan bakarni kazan za pečenje rakije. Stoji kao stećak krajputaš da svedoči o porodičnoj sudbini, ima ime i prezime, ali nema dokumenta. Apatrid na rođenoj zemlji. Bez zanimanja; i ono zvanje poljoprivrednik izgubio zbog bolesti.

Nema stoke, ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Tomislav ima 57 godina i poguren je jer ga muče hronični bolovi u stomaku, rukama opipava dovratak, ne vidi gotovo uopšte na levo oko, na desno malo bolje.

- Živim sa suprugom Stanislavkom i ćerkom Stankom. Nemamo nikakvog prihoda. Dok sam bio zdrav, radio sam sve i svašta. Koliko da preživimo. Sada sadimo ispred kuće malo krompira, beremo divlje zelje, kiseljak, šipurke, trnjine, šumsko voće. Nekad nam neko donese kilo-dva brašna, imamo hleba. Štedimo na svaki gram. Nemam pomoć, imam zemlju i šumu, eno, gore, iznad kuće, u planinu i valjda smo po državnom zakonu bogati. Po ljudskom, krivi smo što smo živi - priča Tomislav.

Pobedio me strah
 

U čatmari dve sobice sa desne strane. Sa leve sve zamandaljeno katancima; nema šta da se vidi. Pusto i prazno. U jednoj sobi sede preko dana, ručavaju i večeravaju, ako ima šta. Prozor omanji, krevet rasklimatan, drvene stolice i jedan tronožac. Naravno, i niski drveni jajasti sto - sofra. Dole zemlja, poprskana vodom da se ugasi prašina. Zidovi crni, popucali, nikad neokrečeni. Šporet star, odžak izbijen iz nužde, pa se dimi, i gore oko plafona.

Stanislavka ne čuje, morate da priđete bliže, kako bi vas gledala u usta i razumela. To je njen način sporazumevanja. Kreće se pomoću drvenog štapa. Skida maramu-šamiju i pokazuje na temenu veliku otvorenu ranu. Nema para za lekara, a nemaju ni overenu zdravstvenu knjižicu. Ne plaćaju osiguranje preko poljoprivrede više od deset godina. Kažu da su živi, a u stvari mrtvi.

- Boli me sve, reuma me iskida, ali glava... Mislim će se raspukne... pusta boleština, ona li je za sirotinju? Za nikoga nije, a skoro sam morala da idem na Bareliću u

Tihovanje i bolest - Htela sam da radim nakon završene škole, bilo je nekog posla u Preševu, ali nakratko. Nemaština pospeši bolest i morala sam da se vratim ovde, među četiri zida, da tihujem - kaže Stanka.

prodavnicu, dali nam na čekanje brašna, 25 kile. Podelila sam ga u dve veće prtene torbe i donela peške za manje od 45 minuta. Hodam, nosim i plačem od bolova - uzdiše Stanislavka.

U uglu, pored šporeta sedi 26-godišnja devojka Stanka. Odsutno lice obasjava sunce koje se probija kroz mutno staklo. Povremeno pomeri plitku, omanju tepsiju u kojoj se kuva krompir sa dosta zaprške. Stanka je završila srednju Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, stanovala u internatu, bila devojka za primer. Uzdanica Pešićevih. A onda se razbolela. Psihički je bolesnik. Skoro, bila je tri meseca u Toponici kod Niša. Sada je, kaže, mnogo bolje. Ali, nema ni lekova ni para, a bez njih ne može.

- Počelo je još kad smo bili na praksi, drugarici je pozlilo, pala je u nesvest, a ja sam doživela stres. Od tada je krenuo da se u meni uvlači neki čudan strah, ne mogu da spavam, samo mislim na jedno - gotova sam, umreću! - priča Stanka.

Šuma plaća dugove

Pokazuje susednu, još manju sobu. Dva stara kreveta, jedan njen. Sa desne strane peć-kube od lima. Seda na jedan od kreveta.

- Volela sam život, drugarice, drugove... Planirala da se zaposlim, ostanem u Vranju, pomognem roditeljima, da se udam i imam porodicu. Sada, jedino želim da sam zdrava, da ne završim u Toponici, da roditelji ne padnu u krevet - zabrinuta je Stanka.

Podovi su u celoj kući zemljani, neravni. Nema televizora, radija, niti tranzistora, ni sata na navijanje, a kamoli frižidera, zamrzivača...
Stanka ćuti i gleda u tepsiju, vri krompir.

- Naučili smo da jedemo tri dana u nedelji. Ni komada hleba. Moramo da štedimo brašno kad ga imamo, da bismo rasporedili gladovanje. Ove godine podbaciše

pečurke. Hladna zemlja, lisičarki ni za lek, vrganja pokoji komad. A kad ih ima, bacimo na užarenu plotnu i slatko se najedemo - priča Stanka.

Srećna je što ima zdravstvenu knjižicu, ali nema za participaciju za prepisane lekove. Kad ima pečurki, Pešići dođu do nekog dinara, koliko da vrate dugove.

- Valjda će da se pojave, da vratimo dug za uzeto brašno, so, šećer, zejtin u prodavnici na Bareliću. Nakupilo se preko 200 evra. Ljudi nas znaju, čekaju... Daće bog, zagrejaće se zemlja - uzdiše Tomislav.

Dom od blata Kuća starinska, jedino crep promenjen dok se moglo. Kiše su česte, važno je da im "ne teči u vrat", kako kažu. Na nekadašnju omanju štalu bez prozora dodate su dve male prostorije i nikla je kuća. Od talpi (letvi) i greda oblepljenim blatom. - Steglo se to, kad pukne, blata ima, hvala bogu, dovoljno pa prilepimo - odmahuje rukom Tomislav.