Svadba posle smrti

Pogrebne ceremonije se uvek završavaju gozbom. To je žrtva mrtvome u hrani i piću. Za stolom je rezervisano i jedno mesto za pokojnika - on je domaćin gozbe.

Gozba se priređuje po povratku sa groblja, a ponekad se jede i dok je pokojnik još u kući. Dok u jednoj sobi na odru leži mrtvac, u drugoj sobi se okupi velika družina rodbine i prijatelja koja ponekad jede i pije do iznemoglosti. To nije izraz bahatosti i nepoštovanja, nego verovanja da će tako i pokojnik na onom svetu uživati u izobilju.

Sličan običaj postojao je pre nekoliko milenijuma i kod starih Tračana koji su živeli na Balkanu pre Rimljana, a tako je izgledao i pogreb bogataša u staroj Grčkoj: pokojnika drže izloženog tri dana, i za to vreme prave gozbu, uglavnom od svakojake stoke, pošto prethodno nariču, zapisao je istoričar Herodot.

Na pogrebnoj trpezi mogu da se nađu samo životinje koje je tradicija odredila. Obično su to ovca, ovan ili jagnje, i to su "dušni bravi". Poneke životinje se ne mogu naći na trpezi, kao što je crni ovan. Dušnog brava gosti moraju da pojedu celog, do poslednjeg crevca. Na gozbi je red i da se govori o mrtvome, i to samo pohvalno. Stari narodi su mrtvoga hvalili makar on to i nije za života stvarno zaslužio, pa je još od starih Grka za potpuno lošeg i nezaslužnog čoveka ostala izreka "Ni na daći ga nisu pohvalili". Prekomerne pohvale potiču najviše od straha, jer se veruje da pokojnik kao nevidljiva duša prisustvuje razgovorima, pa ga ne bi valjalo ljutiti i navoditi da se možda sveti.

Igre i takmičenja pored groba ili na zadušnicama takođe su deo pogrebnih svečanosti. Grci su imali junačka nadmetanja oko poginulog junaka Patrokla, Rimljani za to upošljavali gladijatore, a Herodot je za Tračane pisao da, kad se načini humka, priređuju razne utakmice i daju najveće nagrade za te megdane. Ovi običaji su bili poznati i precima Srba, o čemu govori naopako kolo koje se vodi posle tragično završene ženidbe Milića Barjaktara.