Heroj bez ulice i spomenika

 

Grad na desnoj obali Drine nazivao je ulice svakojakim imenima, ali nema nijedne ulice, a ni ustanove, koja nosi njegovo ime, niti spomenika čoveku koji bi u svakoj sređenoj zemlji bio ličnost za koju svi znaju.

Put preko Albanije Vojnik Miloš Mišović sa Zlatibora starao se o dečaku Momčilu. Vojnici su u albanskim gudurama padali su od gladi, smrzavali se i umirali, ali je Momčilo hodao dalje jedući svaki dan po jednu suvu ribicu koje mu je kupio staratelj Mišo prvih dana povlačenja. Uprkos svih nedaća, hladnoće i gladi došli su do Drača, a onda se brodom prebacili na Krf gde se srpska vojska oporavila za kasniji pobedonosni povratak u otadžbinu.

Kada se rodio Momčilo, otac Alimpije i mati Jelena imali su već sedmoro dece. Prvi svetski rat zatekao ga je sa nepunih osam godina. U naletu na Srbiju austrougarski vojnici u avgustu 1914. počinili su velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić. Preživeo je samo Momčilo koji je u trenutku dolaska Austrijanaca bio kod strica gde ga je otac poslao da upregne volovska kola kako bi otišli u zbeg. Kada se vratio našao je pobijenu porodicu: roditelje, četiri brata i tri sestre i zapaljenu kuću. Izbezumljen od tuge krenuo je ka Gučevu kuda je prošla srpska vojska i sreo Šesti artiljerijski puk Drinske divizije. Ispričao je šta se dogodilo i istoga dana grupa vojnika se spustila u Trbušnicu i u Gavrićevom dvorištu našla neprijateljske vojnike. Osvetili su Momčilovu porodicu, a on je postao vojnik Drinske diovizije. Tri puta dnevno pucao je iz topa u prvim danima vojnikovanja da se osveti za svoje najmilije.

Goran Vilić, istoričar u Muzeju Jadra, kada govori o Prvom svetskom ratu posebnu pažnju posveti priči o Gavriću koji je sa svojim pukom peške prešao Albansku golgotu i stigao do Krfa preživevši sa svojih deset godina ono što nisu mnogi odrasli.

- Momčilo je bio najmlađi kaplar na svetu. Prilikom proboja Solunskog fronta je ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio pa je imao čin podnarednika kao dvanaestogodišnjak. Dok je čekao proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je u Engleskoj završio gimnaziju i 1921. se vratio u Beograd. Momčila Gavrića, najmlađeg vojnika svih armija u Prvom svetskom ratu, upoznao sam u Loznici 1987. kada je otvaran Muzej Jadra u čijoj stalnoj postavci se nalaze i njegove dve vojničke fotografije. On je ponos našeg kraja i takvih primera da dete sve to prođe nema ne samo kod nas, nego ni u svetu - kaže Vilić.

U pre tri godne objavljenoj knjizi ''Sa Gučeva u legendu'', mr Milisava Sekulića opisan je nesvakidašnji životopis Momčila Gavrića najmlađeg ratnika Srbije. Sudbina se još jednom poigrala sa Momčilom Gavrićem, čekalo ga je još iskušenja i u miru. Bio je pismen, govorio engleski jezik, ali, iako najmlađa srpska puška u odbrani otadžbine protiv Austrougarskog carstva posle rata, morao je kasnije i u vojsku. Kakav je odnos i tadašnja država imala prema solunskim ratnicima, svedoči to što je punoletni Momčilo dobio poziv za služenje vojnog roka.

Priču prekaljenog ratnika o njegovom vojevanju niko nije uzimao za ozbiljno, a on nije imao dokumenta da to dokaže. Služio je u Slavoniji, a njegova nastojanja da objasni da je bio u srpskoj vojsci shvaćeno je kao pokušaj izbegavanja vojske pa je na tri meseca poslat u zatvor. Kasnije se skućio u Beogradu gde je radio u preduzeću ''Hartija'' i tu dočekao penziju. O svom ratovanju nije govorio tako da njegovi sinovi Branislav i Aleksandar nisu znali da im je otac najmađi vojnik Prvog svetskog rata.

Momčilo Gavrić bio je zaboravljen, a prvi put je pomenut 45 godna posle pobede nad Austrougarskom kada je u ''Politici'' 1964. izašao članak o Prvom srpskom ratu gde je Svetislav Ćirić, komandir baterije u artiljerijskom puku Drinske divizje pomenuo Gavrića. Kasnije su novinari pisali o Gavriću kome je zavičaj ostao dužan. Ništa se ni u negovoj rodnoj Trbušnici kraj Loznice ni u gradu ne zove po njemu i krajnje je vreme da se gradski oci sete i neku od ulica nazovu po dečaku-junaku koji ne sme biti zaboravljen.