Najveće predratne afere (11): Oglodao kosti Nemanjića

Srbi otimali od svog kralja: Manastir Dečani i njegovo imanje vrede celo bogatstvo

 

Kada je kralj Stefan Dečanski Nemanjić u 14. veku podigao sebi zadužbinu Dečani, prema tadašnjim običajima poklonio je i mnogo zemlje, da bi se manastir izdržavao. Metohu je još tada pripalo i nekoliko stotina hektara šume kraj sela Babalović, na zapadu Kosova i Metohije, a monasi su zadržali posede i u vreme osmanskog carstva.

Manastirska šuma je prvi put otimana tek 1914. godine, kad su je seljaci iz Babalovića samovoljno dali u zakup nekom trgovcu iz Đakovice. Uprava manastira se pobunila, pa je slučaj dospeo do crnogorskog ministra unutrašnjih poslova Save Vuletića, koji je poništio ugovor o zakupu i imanje proglasio za državno dobro.

POTOMAK MITSKOG JUNAKA
Posle rata, Puniša Račić je 1922. godine, kao svojevremeno đakovački trgovac, zakupio šumu od Babalovićana skoro za budzašto. I ovaj ugovor o zakupu je poništen jer je nadležna komisija ustanovila da je šuma državna. Ali, Račić je poveo sudski proces protiv Kraljevine SHS i time otvorio aferu oko manastirskog poseda Dečana. Beogradski listovi su podsećali da je "zakupac" i ranije pokušavao da se obogati na razne bizarne načine.

Tražeći od države da mu dodeli neko imanje na Kosovu i Metohiji, proglašavao se potomkom starosedelaca koji su tu živeli pet stotina godina ranije! Tvrdio je da je naslednik Steva Vasojevića, kosovskog junaka, kome su Turci posle boja 1389. zaplenili imanje, a porodica mu je prebegla u istočnu Crnu Goru, u oblast Vasojevića. Pošto je Stevo bio u rodbinskim vezama sa kraljem Stefanom Dečanskim, Puniša Račić se smatrao naslednikom nemanjićkih vladara prema bočnoj liniji. Nezgodno po njega bilo je samo to što je istoriografija smatrala da je Stevo Vasojević ličnost iz narodne legende, i da je poslednji naslednik dinastije Nemanjić bio monah Joazaf, koji je umro 1422. godine.

Beogradski list "Videlo" je u julu 1922. pisao da je Račić tražio od Ministarstva za agrarnu reformu da mu dodeli pedesetak hektara "dobre zemlje negde oko Skoplja" kao potomku tog Steva Vasojevića: "U Ministarstvu agrarne reforme, kada je Punišin akt došao, hteli su najpre svisnuti od smeha, ali se posle pomislilo da je taj čovek lud, i akt je otišao u arhivu".

Račić je otišao ravno do predsednika vlade Nikole Pašića, tada najmoćnijeg čoveka u državi posle kralja Aleksandra. Njegov zahtev je stigao na sednicu vlade 12. marta 1922. godine.

Puniša Račić

Četiri dana kasnije, list "Republika" je objavio da je Pašić bio spreman da izazove krizu vlade ako se ne izađe u susret njegovom štićeniku! Međutim, ministar šuma i ruda Žika Rafajlović uporno je odbijao da da svoj potpis, i do kraja mandata odolevao stalnim pritiscima.

Novi ministar Milan Srškić nije imao snage da brani državni interes, pa je posle nekog vremena prihvatio da se država odrekne poseda kod sela Babalović, Raspravu o pravu svojine prebacio je sudu u Peći, a ovaj je doneo rešenje da se Puniša Račić upiše kao vlasnik šume manastira Dečani.

Time je radikalski poslanik postao ne samo "naslednik" imanja vrednog nekoliko desetina miliona dinara, nego i samih Nemanjića. Ovaj slučaj je za javnost bila nacionalna sramota, a štampa se gorko podrugivala kako su Račić i Pašić "oglodali kosti" srpskog vladara.

Puniša Račić se upoznao sa Pašićem još pošto je iz rodne Crne Gore prešao u Beograd 1903. da nastavi školovanje u gimnaziji. Već tada se zanimao za politiku, a kako se kasnije tvrdilo, vođa radikala ga je "zavoleo kao sina". Mladi Račić je postao član tajnog oficirskog udruženja Crna ruka koja je pokušala da ubije crnogorskog kneza Nikolu Petrovića, protivnika ujedinjenja sa Srbijom. Crnogorski sud je u Bombaškoj aferi 1908. osudio Račića na dve godine robije, a potom u Kolašinskoj aferi i na smrt, ali u odsustvu.

U to doba Puniša Račić je vrbovan u srpsku vojno-obaveštajnu službu, i za nju obavljao poverljive misije u Makedoniji i na Kosovu, tada još pod osmanskom upravom. Borio se u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije bio je zadužen za prebacivanje zlata iz Narodne banke Kraljevine Srbije. Pošto je Crna Gora 1916. poražena, našao se u četničkim jedinicama kao bjelaš, protivnik dinastije Petrović, i pristalica ujedinjenja Crne Gore sa Kraljevinom Srbijom.

U Beogradu je Puniša Račić postao jedna od glavnih ličnosti za "veze". Ratom opustošena Srbija je i po stvaranju Kraljevine SHS bila plodno tlo za korupciju. Najgore je bilo na Kosovu i Metohiji, koje je još bilo puno albanskih razbojničkih bandi, kačaka, a nezadovoljstvo povratkom srpskih vlasti tinjalo je i među albanskim stanovništvom. Za činovnike su se na Kosovu i Metohiji iz Beograda uglavnom upućivali najlošiji službenici, mahom po kazni. Ali, oni su se odlično snalazili među stanovništvom kome je podmićivanje tokom vekova turske vlasti postalo način života. O tome su svedočili upravo poražavajući izveštaji Puniše Račića. Njega je 1921. lično Pašić poslao na jug da izvidi stvar.

Račić je izveštavao da su korumpirani kosovski službenici međusobno toliko "složni i organizovani, te ih je nemoguće suzbiti". Vlast su zloupotrebljavali svi, od predsednika opština i načelnika srezova do žandarma, poreznika, policijskih i sudskih pisara, pa i čuvara šuma. Na vrhu koruptivne piramide bili su predsednici opština i načelnici okruga i srezova. Primali su mito za puštanje zatvorenika na slobodu, trgovali robom koju je država slala za pomoć građanima, izdavali uredbe koje su, već prema visini mita i ličnoj potrebi, privilegovale ili kažnjavale pojedina lica, cela sela i oblasti.

PUCNJI U SKUPŠTINI
Dok 1925. nije prvi put izabran za poslanika radikala, Puniša Račić je živeo u Skoplju. Tu se oženio i dobio ćerku i sina. Ponovo je postao poslanik 1927, a već naredne godine Skupština je postala poprište uvreda, pretnji, psovki između pozicije i opozicije. Stjepan Radić, predsednik opozicione Hrvatske seljačke stranke pretio je otcepljenjem Hrvatske zbog srpskog hegemonizma.

Vrhunac sukoba je nastao pošto je Radić na sednici 20. juna optužio poslanike vladajuće većine da dolaze u parlament samo radi glasanja, a ostalo vreme provode "samo u rakijašnicama", i sa klupe im doviknuo: "Hajde, stoko, čas gore, čas dole!" Puniša Račić je potom sa govornice pomenuo srpsku krv koja se za Kraljevinu prolivala, a kada je Hrvat Ivan Pernar zlobno je dobacio: "Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili, pa da je platimo", Račić je potegao pištolj...

Pucnji 20. juna 1928. su zajedno sa dvojicom hrvatskih poslanika i Stjepanom Radićem, koji je umro kasnije od posledica ranjavanja, sahranili ideju jugoslovenstva. Istoričari, mahom hrvatski, tvrdili su da je Puniša Račić pucao po nalogu kralja Aleksandra, kako bi mu dao povod da raspusti Skupštinu i zavede diktaturu.