Najveće predratne afere (8): Ortakluk sa ministrom pravde

Industrijalci od ratne odštete: Fabrika Teokarovića u Paraćinu

 

Zbog sumnje da je počinio niz zloupotreba položaja od 1921. do 1923. godine, Marković je morao da napusti vladu. Tako je postao prvi ministar Kraljevine SHS koji je morao da odgovara pred poslanicima. Najčvršći dokazi za zloupotrebu položaja pronašli su se u slučaju fabrikanata Teokarovića. Ova porodica je pre Prvog svetskog rata ortački sa Petrovićima i Ilićima držala malo tekstilno preduzeće u Vučju kod Leskovca, a mnogo pre Drugog svetskog rata postali su kraljevi tekstilne industrije, podigavši u Paraćinu najveće postrojenje te vrste u Srbiji.
 

POMOĆ PRIJATELJA

Dimitrije - Mita Teokarović je bio rodonačelnik ovih čuvenih industrijalaca. Počevši trgovinom bruseva za kose još poslednjih decenija 19. veka, sa ortacima je razvio prodaju konopaca i materijala za narodne nošnje.

Dr Lazar Marković

Pošto je taj deo Srbije konačno oslobođen od Turaka, Mita Teokarović je kod Leskovca ortački podigao prvu fabriku prediva, gajtana i tkanina koja se zvala "Ilić, Petrović i Teokarović". Kada su se Mitini sinovi Vlada, Laza i Slavko vratili 1920. godine sa studija u Francuskoj i Engleskoj, osnovali su fabriku vunenih tkanina u Paraćinu koja je imala najmoderniju opremu u državi, kao i fabriku za preradu finog prediva.

Deo mašina kojima su braća opremila fabrike dolazio je iz kontingenta ratne odštete koju je Nemačka poslala vladi u Beogradu. Ministar Marković je bio bliski prijatelj Slavka Teokarevića i to nije krio, ali je poricao da je bio deoničar njihove fabrike u Paraćinu, i pored toga što je i o tome bilo pisanih podataka. Prema "Kredit informu", publikaciji privatne agencije koja je istraživala kreditnu sposobnost privatnih lica u doba Kraljevine Jugoslavije, dr Lazar Marković je imao u firmi Teokarovića kapital između 30 i 40 miliona dinara.

Ministru se u aferi sa zloupotrebama položaja na dušu stavljalo da je omogućio porodici Slavka Teokarovića da nezakonito uzme mašine za svoje preduzeće iz kontingenta ratne odštete. Naime, u oktobru 1922. preduzeće "Ilić, Petrović i Teokarović" uputilo je molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu odštetu, na šta je preduzeće imalo pravo jer im je bugarska vojska tokom rata uništila jednu fabriku. Molba je zavedena pod imenom sve trojice ortaka, ali je nekoliko dana kasnije reparacionu naknadu dobio samo jedan od njih, Teokarović, i to Mitin sin Slavko, iako nije imao svojinska prava u preduzeću. Ministar Marković je dao uverenje o obeštećenju Slavka Teokarovića, 2. novembra 1922, pozivajući se na odluku Ekonomsko-finansijskog saveta, nadležnog za pitanja reparacije. Međutim, taj savet je tek na sednici narednog dana, 3. novembra, raspravljao o slučaju Teokarović i doneo odluku u njegovu korist.

Odluka je doneta na osnovu izveštaja dr Markovića u kojem je navedeno da je podnosilac molbe Slavko Teokarović, a ne preduzeće u kojem je njegov otac bio ortak, te da je pomenuti imao pravo na reparacionu nadoknadu na osnovu zaostavštine oca Mite koji mu je prepisao svoj udeo u preduzeću, kao i da je to ortačko preduzeće u likvidaciji. Ovi podaci nisu bili tačni.

Laza, Vlada i Slavko Teokarović

Preduzeće je zapravo bilo u sporu sa Slavkom Teokarovićem, koji, opet, nije mogao da se smatra naslednikom oca Mite, jer je posedovao pismenu izjavu o tome koja nije bila overena u sudu. Sve ove zloupotrebe ministarskog položaja dr Markovića vodile su ka glavnoj - obeštećenje koje je Slavku Teokaroviću dodeljeno iznosilo je 8.222.700 dinara, ali je ministar pravde naložio Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik "Politika" u februaru 1924. godine, dok je "Cicvarićev beogradski dnevnik" godinu dana ranije objavio još veći iznos, od 1,6 miliona zlatnih maraka. Ministar je, zapravo, iskoristio činjenicu da odnos između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa izgleda kao da ga je odredio sam, i time, zapravo, bar udvostručio, ako ne i utrostručio Teokarovićima dodeljeni iznos, pošto je nezvanično jedna zlatna marka tada vredela 18 dinara.

Kada su Ilić i Petrović, druga dva vlasnika ortakluka iz Leskovca, saznala ko je dobio novac od reparacije nekoliko puta su pismima tražili od ministra pravde da se slučaj rasvetli. Kada to nije pomoglo, uputili su advokata da pregleda akta Ministarstva pravde. Međutim, načelnik nadležne službe nije dozvolio advokatu da proveri dokumentaciju tako što će je sam pregledati, nego mu je dozvoljeno samo da sasluša odlomke akata koje je načelnik čitao prema sopstvenom izboru. Ortaci su na kraju rešili da slučaj predaju štampi.
 

STAN ZA NAGRADU
Na dvodnevnom saslušanju dr Lazara Markovića pred poslanicima u Skupštini febrauara 1924. godine isplivale su još neke pojedinosti koje su dokazivale da je korupcije bilo i da je ministar zloupotrebio položaj. Saznalo se da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosansku banku 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su bili veoma skupi, i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i na Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

I pored brojnih dokaza, ne samo u slučaju Teokarović nego i u drugim aferama, Lazar Marković nije osuđen. Narodna radikalna stranka nije dozvolila da njen istaknuti član i ministar pravde bude dalje sudski gonjen i on je oslobođen optužbe zahvaljujući većini poslanika na skupštinskom glasanju. Čak 117 poslanika je glasalo za obustavljanje sudskog postupka, a 67 za njegov nastavak. Time je pitanje ministarske odgovornosti dr Lazara Markovića skinuto sa dnevnog reda Narodne skupštine Kraljevine SHS.