Najveće predratne afere (7): Palate od obveznica
Glomaznoj i neurednoj administraciji tek stvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca trebalo je skoro pet godina samo da se pripremi za taj posao, pa je sprovođenje obeštećenja započelo tek 1923. godine. Osnovan je i naročiti fond, ali nije bilo dovoljno novca za obeštećenje, pa su se građanima davale državne obveznice. Stanovništvo je bilo nepoverljivo prema tom projektu, a od nominalnih 1.000 dinara, seljaci su dobijali najviše 80 dinara.
MAJSTOR ZA ŠPEKULACIJE
Pokazalo se da ni samo štampanje obveznica ratne štete u Srbiji nije moglo da prođe bez korupcije, i u taj posao je bio umešan sam ministar pravde i radikal dr Lazar Marković. Ali, to je bio samo uvod u mnoge zloupotrebe i berzanske špekulacije sa obveznicama ratne štete, u kojima su učestvovali upravo oni ljudi iz vlasti koji su bili zaduženi za pravičnu naknadu ratne štete.
Neuki, često nepismeni svet u Srbiji teško je mogao da razume složene berzanske zakonitosti koje su određivale vrednost dobijenih obveznica, ali je sam sistem njihove zloupotrebe bio krajnje jednostavan - špekulanti su lažno objavljivali da vrednost obveznica pada ili da je Nemačka obustavila isplatu, pa su ih onda u bescenje kupovali od naroda. "Otac" ove ideje je bio radikal Milan Stojadinović, ministar finansija.
On je bio prvi političar koji je koristio moderne medije, a važio je i za vrhunskog berzanskog špekulanta. Njegova najveća mahinacija bila je otkup obveznica ratne štete, kada su one pale na manje od desetine nominalne vrednosti. Agenti su ih po selima dobijali tako jeftino, da su staricama za njih davali ogledalca i češljiće! Onda je u leto 1925. Stojadinović najavio otkup tih obveznica i počeo da isplaćuje kupone ratne štete, pa je obveznicama vrednost vrtoglavo počela da raste. Naravno, tu najavu o otkupu prethodno je prišapnuo stranačkim drugovima i članovima vlade, koji su se razleteli da pokupuju obveznice ratne štete. Za svega nekoliko meseci, njihova vrednost je porasla 15 puta.
|
Milioni od štampanja Već štampanje obveznica ratne štete u Srbiji nije moglo proći bez korupcije. Tadašnji ministar pravde, radikal dr Lazar Marković dao je posao štampanja privilegovanom izvođaču kojeg je odredio sam, bez licitacije. Opozicija ga je ubrzo optužila da je time oštetio državu za oko šest miliona dinara, ali su optužbe prošle bez sankcija.
Đorđe Bodi je tvrdio da su grešku koalicione vlade sa Zakonom o ratnoj šteti posle martovskih skupštinskih izbora 1923. iskoristili na obveznicama ne samo ministri Milan Stojadinović i Laza Marković, obojica reklamirani kao istaknuti stručnjaci, nego i bankari i industrijalci. I oni su stekli stotine miliona iako nisu bili oštećeni ratom, jer mnogi za vreme rata uopšte nisu postojali. Tako je na račun ratne odštete u Beogradu podignuta fabrika hartije Milana Vape, koji je pre rata imao radionicu za koričenje knjiga državnim nadleštvima i privatnicima. |
Korist od svega nisu imali građani kojima su obveznice bile namenjene da bi se pridigli na noge i nastavili da žive u miru, jer su ih gotovo svi prodali. U posleratnoj bedi i besparici mnogi su požurili da dobiju bilo šta od "hartija koje je delila država", verujući da su obveznice bezvredne.
Ubrzo se ispostavilo da su od njih korist imali najviše ministri i članovi radikala. Kako je taj sistem funkcionisao, najbolje je u jednom privatnom razgovoru objasnio tadašnji ministar prosvete Miša Trifunović, koji je važio za najpoštenijih od radikala. Kada se godinama kasnije poveo razgovor o lakom bogaćenju i korupcijama u radikalskim vladama, dr Dragoslav Smiljanić, član Demokratske stranke, pomenuo je i naglo podizanje palata po Beogradu.
Trifunović se našao prozvanim pa se, uvređen, ovako branio: "Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače... Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodam bonove. Moj osnovni kapital se tako upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću."
Da je imao strpljenja da sačeka još nekoliko meseci, Trifunović je mogao da napravi 15 puta veću dobit, jer su se obveznice od 30 dinara na kraju prodavale za 450 dinara po komadu. Bivši ministar Trifunović je bio sasvim uveren da je do zarade došao na pošten način, govoreći: "Nisam primio mito, nisam ukrao iz državne kase niti novac stekao korupcijom ili ucenom." Njegovo mišljenje je odražavalo mišljenje većine državnih službenika posle Prvog svetskog rata, da je berzansko poslovanje legalna stvar u kojoj je svaka malverzacija dozvoljena.
Danas bi to bilo pravo insajdersko trgovanje informacijama, za koje bi se na svetskim berzama kakav je njujorški Vol strit išlo na robiju. I pored toga, za Milana Stojadinovića se govorilo da je jedan od najboljih ministara finansija. Nazivali su ga spasiocem dinara, a kao predsednik vlade napravio je i značajne privredne uspehe.
Bogatstvo Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo se na 700 miliona dinara, čime je postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji. Uz to je neprestano bio na visokim položajima, pa je, uz Dvor, bio najmoćnija ličnost u Jugoslaviji. Njegov prijatelj i mason Đorđe Bodi je u zatvoru u Nišu 1952. godine komunističkoj tajnoj policiji otkrio i drugu pozadinu afere ratne štete. Pošto Nemačka nije mogla da je isplati pobednicama kao državama, na Mirovnoj konferenciji u Versaju je 1919. usvojeno rešenje koje priznaje samo naknadu štete oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore.
Ove odredbe iz mirovnog ugovora Kraljevina SHS je izigrala Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na "donosioca" i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije. U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima tadašnje Kraljevine Srbije i Crne Gore u zlatnim francima, 5,5 milijardi. Međutim, Kraljevina SHS donosi Zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke, za šta nije imala aktivnu legitimaciju.
PRESKUPA GREŠKA VLADE
Grešku koalicione radikalsko-demokratske vlade iskoristila je najpre Nemačka kojoj je bilo u računu da plati ratnu odštetu u naturi, mašinama, starim materijalom, a sebi da obnovi industriju modernim mašinama i da se na lak način izvuče iz jedne teške obaveze Ugovora o miru... "Nemačka je uvidela grešku naše države, ali je ćutala i isporučivala materijal na osnovu obveznica ratne štete, da bi obustavila docnije isporuku materijala", govorio je Bodi. Kraljevina SHS je podnela tužbu Međunarodnom sudu u Hagu protiv Nemačke, ali je tužba odbačena jer Kraljevina SHS nije oštećena i nema pravo da tuži u ime oštećenih građana Kraljevine Srbije (koja ne postoji), a oštećeni građani ne pojavljuju se kao tužioci.