Eva Ras: Htela sam da skočim sa Brankovog mosta
Neki ljudi stare kao papuče, a neki kao katedrale, rekao je Arsen Dedić. Evi Ras je dramaturg Siniša Kovačević kazao da je kao katedrala. "Ponosna sam što mi je to rekao".
|
Igrala je u filmovima koji su i nju i Jugoslaviju proslavili u svetu: "Čovek nije tica", "Biće skoro propast sveta", "Majstor i Margarita", "Kužiš stari moj", "Otac na službenom putu"...
|
Glumica je, književnica, slikarka. Ona je proslavila crnu mačku koja je ležala na njenom nagom telu u filmu "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT". Tri puta na crvenom tepihu u Kanu, ali bez ijedne "Arene" u Puli. "Nije me voleo Tito", kaže. Ume to Eva Ras da kaže i drugačije: "Nisam skinula gaće da bi ga Tito šiljio".
Želela je da studira slikarstvo u Beogradu. Došla je iz Subotice. Nisu je primili. Odšetala je do Pozorišne akademije i odmah bila primljena. Tako je postala glumica. Crni talas jugoslovenske kinematografije zapljusnuo ju je svetskom slavom. Od sredine osamdesetih godina slika i izlaže. Njeni su "Mesečeva planina na Madagaskaru", "Svetlosti severa", "Ovim šorom hej, ovim šorom", "Božja svetlost".
Život nimalo nije štedeo Evu Mariju Balaš Stević Ras. Sahranila je sve svoje, i roditelje i supruga, Radomira Stevića Rasa, slikara, vlasnika pozorišta u kom je bila zvezda. I svoje jedino dete, Krunu.
Državni neprijatelj u pelenama
"Moja majka je bila jako lepa žena, ista Sofija Loren, vaspitačica, razvedena. Stanovali smo u zabavištu. Kada je došla Crvena armija, kapetan Vasja se uplašio da je ne siluju vojnici i rekao joj da odmah sa decom napusti zabavište. Kad su došli partizani jedan komunjara koji je oštrio na nju iz osvete je opanjkao da je napustila zabavište zato što je fašista. Tako sam, čim sam se rodila, i ja bila državni neprijatelj. Da bih preživela, pošto inkubator još nije bio otkriven, tog januara 1941. mene su grejali u rerni. Bila sam škart, metiljavo, mršavo dete, kratkovida, sa debelim staklima na očima."
"Majku su mi rehabilitovali. Ona je inače bila udata i imala je sina od tri godine kada su se tata i ona upoznali. On je tada imao 18, bio je sedam godina mlađi od nje. Oca sam srela tek kada sam imala 22 godine. Moj otac je bio zatočenik Dahaua, preživeo je holokaust, pobegao je, peške krenuo kući kroz Nemačku gde su ga uhvatili vojnici Crvene armije i tako je zaglavio u sibirske gulage. Za njega se rat praktično završio tek 1953, posle Staljinove smrti. Bio je, inače, patolog."
|
"Kad sam saznala da ni drugi put nisam dobila nacionalnu penziju, to me je zaista pokosilo. Otišla sam na Brankov most odakle je skočio i Branko Ćopić, sigurno je i on imao razloga zašto je to učinio, ali nisam skočila samo zato što mi je Bog u zadnjem času dao pameti. Pomislila sam koja je to sramota da se ja nisam ubila kada su mi javili da mi je dete od 24 godine umrlo, a sad ću zbog Tadićeve administracije da se ubijem. Tako sam sišla sa mosta. Bog me još drži. Ni kancer me nije ubio." |
"Bog je svemoguć i on vam daje teret koji možete da podnesete. On vam ne daje sudbinu koju ne možete da nosite. Verujem, pošto imam jevrejske krvi, da ni leptir ne može da sleti na cvet ako to Bog nije blagosiljao. Živim ovakav život, jer njemu treba da neko živi takav život. Vernik sam i verujem da se sve događa njegovom, a ne mojom voljom. I nisam ogorčena, ne prepirem se s njim zato što je mnogo lep svet koji je stvorio."
|
Leva noga i dva oka "Mnogo je smešna priča kako sam postala dva oka. Da bih otvorila mejl adresu na Yahoo napišem eva ras, kažu, to već neko koristi. Ja napišem ras eva, kažu, i to neko koristi. Napišem eva tačka ras, neko koristi. Ja napišem leva noga, kaže, to neko koristi. Ja napišem dva oka. E, to niko ne koristi. I tako sam dva oka na Yahoo. |
Godine koje su pojeli skakavci
"Ja sam vrlo potcenjena. Uopšte ne postojim u ovom društvu, a pošto živimo u zemlji koja je politički zagađena, ja sam još u mladosti bila protiv Tita, pa nisam napredovala. To jest, jesam, jer Bog je veći od komunizma, demokrata i svih vladajućih koalicija. Tri puta su dodeljivali nacionalnu penziju. Pričam na sve strane da je to strašna nepravda što su mene preskočili, međutim, i dalje je ne dobijam, tako da sam odlučila, zbog svog spokojstva, da više ne tražim, jer ne želim da budem idiot koji živi od jednog deljenja do drugog. "
"Shvatila sam da ja za političke strukture koje sad vladaju ne važim i nisam ništa. Ali, za sebe sam i radim kao da imam sve nacionalne penzije ovoga sveta. Srpski narod me jako voli, tako da je to neka ravnoteža. Sad mi je bila 50-godišnjica glumačkog rada i to nigde nisam mogla da proslavim i obeležim, jer nisam značajna. Biću večni opozicionar. Neću ničiji barjak da nosim."
|
Kako mogu biti zadovoljna svojom mladošću kad su me Titov sistem i Tito proganjali! Pošto je ovo i dalje Titova zemlja, sad se Tito zove Boris i cela Srbija ga zove Boris Tito. Meni niko nikad nije davao šanse ni kad sam zasluživala. Posle gašenja Rasovog pozorišta 24 godine nisam igrala u teatru, jer me niko nije zvao. A onda se rodio Jug Radivojević i on me je zvao i na premijeri sam dobila aplauze kao da sam igrala sve vreme. To je odvratno, jer 24 godine su mi, što bi rekao Borislav Pekić, pojeli skakavci. |
"Ako sam mogla 24 godine bez pozorišta, mogu i do smrti da ne igram. Ali, znate, ja sam bila zvezda u Rasovom pozorištu, koje je bilo i ostalo jedinstveno. Rasov repertoar je igrala cela Evropa i dolazila je cela velika Jugoslavija da gleda njegove predstave."
Knjigama branim srpski narod
"Za svoja remek-dela nisam dobijala nikakve arene, nikakve Avnojeve nagrade, jer sam bila kažnjena, a sad sam ponovo kažnjena zato što me je Tito kaznio. Jedino bi moglo da me spase da dobijem Nobelovu nagradu i onda bi Boris Tadić morao i mene da primi, morao bi i meni da čestita. A znate da se to može dogoditi? Jer otkad je "Narodna knjiga" propala, nemam izdavača u Beogradu, ali sam u nekom projektu Evropske unije. Nije to za osmeh i za radost. Nije, jer živim u Srbiji i hoću u Srbiji da sam cenjena. Ja sam to rekla kao odvratnost da ako bi me nagradila EU, onda bih dobila nacionalnu penziju, a sad nemam ni zemlju, ni predsednika, ni kolege, nemam ništa."
|
Imam 70 godina i imam penziju od 19.000 dinara. I sad vi meni govorite da su oni prevideli. Ne, oni su zli, sebični. Volim Srbiju, ali ne mogu da budem na margini, jer nisam. A ova vlast mene silom gura na marginu. I ja neću o tome da ćutim i neću da se osmehujem. Ukrali su 10 godina naših života da bi, kad su došli na vlast, pokazali da nisu imali ništa protiv Miloševića, da su samo hteli vlast. |
"Prezirem kada blate srpski narod. Cela moja literatura je u odbranu srpskog naroda. Ne smemo zaboraviti da je Milošević vrlo prostački pao zato što je lažirao izbore, a nije pao zato što smo 10 godina svirali u pištaljke, udarali u lonce, šerpe i što smo demonstrirali protiv njega. I ja to svugde govorim i objavljujem da ovi koji još nisu pali, ne znači da nisu lažirali. Pišam se na to što je to po zakonu, ne dopada mi se da se opozicija pretvara u poziciju, što su usisali sve male partije da bi neki mogli da vladaju, jer imaju snažnu želju da vladaju, što bi rekao Vuk Jeremić. On stalno upotrebljava pridev snažna želja, snažna volja, snažna nastojanja. Ja sam onda došla do toga da je sve to snažno vlastoljublje da budu na vlasti."
|
Nikad toliko umetnika nije bilo u prljavoj politici kao sad. Šengenske vize su p..... dim, to u ovoj zemlji kao i uvek pogoduje onima koji su bogati. Ta Srbija koja se obogatila drži vlast i mi smo ostali robovi. Od svoje penzije ne mogu da živim, a znate li da se donose zakoni da ako imate porodičnu penziju, pa |