Ispovest ađutanta (3): Mučili su me Amerikanci!

Stalno pod prismotrom stranih obaveštajnih službi nije ni slutio da će mu nuditi odlazak u treću zemlju, promenu identiteta i novac koji nikada nije video u život - više miliona dolara.

- Znao sam da sam jako interesantan obaveštajnim službama, pa sam bio na oprezi. Tek početkom 2004. godine sam zapravo otkrio da me intenzivno prate jer je to postalo više nego očigledno. Šetam do kuće, a čovek je iza mene na nekoliko metara razdaljine. Okrenem se i pitam da li nešto traži, a on bez reči se okrene i ode. Slično se događalo i oko zgrade gde stanujem. Stalno bi se tu neko motao... Posle sam saznao da su me pratili i pripadnici američke, francuske i engleske obaveštajne službe jer jedni drugima nisu verovali.

Morali ste znati da će Vam se neko od njih na kraju i obratiti?
- Naravno da sam to znao, ali se nisam plašio jer sam i očekivao da sam budem interesantan svim nivoima obaveštajnih službi i u zemlji i van nje.

Da li Vam je ikada nuđen novac da izdate generala?
- Nuđen mi je kofer prepun svežnjeva američkih dolara. Ne znam koliko je bilo u njemu, ali pretpostavljam između milion i pet miliona dolara, koliko je valjda i iznosila nagrada za onog ko bi izdao generala. Kasnije mi je nuđeno da meni i porodici promene identitet i da nas presele u Las Vegas, a mojoj kćerki omoguće upis u koledže... Svašta su nudili.

Kada Vam je taj novac nuđen?
- Oko pet sati ujutro, 24. jula 2004. godine, u moj stan su ušla dva čoveka i prvi se predstavio kao Majkl, zaboravio sam prezime, pripadnik američke obaveštajne službe. Stavio je na sto kofer, otvorio ga i u njemu sam prvi put u životu video tolike svežnjeve američkih dolara. Na čistom srpskom mi je rekao: "Uzmi pare, odvedi nas

Puštali mi Cecine pesme Kako je izgledalo to hapšenje u Bijeljini? - Kao u američkim filmovima... Strpali su me u automobil, a onda u helikopteru vezali ruke lisicama, stavili povez na oči i slušalice na uši. Tokom vožnje smenjivale su se pesme Cece i ostalih srpskih pevača i obaveštenje: "Nemojte se plašiti, u sigurnim ste rukama američkih vojnika".

na adresu". Odgovorio sam mu bez razmišljanja: "Skloni pare, ne trebaju mi". Još desetak minuta je pokušavao da me ubedi da prihvatim ponudu, a onda je ustao bez reči i izašao sa pratiocem. Brzo sam otišao na prozor i shvatio da je ceo kvart blokiran pripadnicima Sfora. Par sekundi kasnije upali su maskirani vojnici, isključivo Amerikanci i tada sam prvi put odveden na ispitivanje. U njihovu vojnu bazu Butmir kod Sarajeva.

Jeste li se plašili?
- Po prirodi sam čovek koji ne pokazuje emocije, ali naravno da mi nije bilo svejedno. Kada smo stigli u tu bazu prvo su me ubacili u neku salu gde sam postavljen u krug prečnika pola metra iz koga nisam smeo da izađem. Svučen sam do gola, pregledan, a oko mene je bilo 30-ak ljudi koji su sve to snimali video-kamerama.

Koliko ste bili u toj bazi?
- Tri dana je trajalo moje saslušavanje, ali i to je bilo pozorište. Da li verujete da sam saslušan možda dva puta i to ne više od po 10 minuta. Ostalo vreme sam proveo u "neobaveznoj priči" ili u ćeliji u kojoj bi klima čas duvala hladno, čas vruće, pa bi svaki čas neko ulazio da pita da li mi je dobro. Posle tog razgovora sam se zaista jako uplašio.
 

Klintona pitao da me pusti - Onaj čovek što mi je prvi ušao u stan, došao je tog trećeg dana, sa istim onim koferom, ali ga sada nije otvarao. Ponovio je ponudu i kada sam je odbio rekao mi jednu čudnu rečenicu koju do danas ne razumem: "Pokušaću da razgovaram sa predsednikom Klintonom da te pustimo kući". Mislio sam u sebi: "Kakva je ovo budala da će sada Klinton da se bavi sa jednim Rajkom Bandukom". Vratio se posle pola sata i rekao da je Klinton pristao, ali da ima uslov, da im kažem Mladićevu adresu. Odbio sam - priča naš sagovornik.