Zavičaju darovao 3,5 miliona evra

Vladika Hrizostom je u Kovačima naglasio da Milomir Glavčić, osim crkvi u matici, pomaže i svom narodu podno Kopaonika, kome je opstanak ugrožen, ali i u drugim delovima Srbije, kao i srpskoj crkvi u Kanadi.

Milomir, nažalost, nije mogao da dođe u Kovače, gde nije dolazio punih 65 godina, pa je orden u njegovo ime primio sinovac Radoje. Umesto Milomira, iz Kanade je stiglo pismo kojem dobrotvor, uz žaljenje što nije u zavičaju i sa svojim narodom, poručuje mladima da ostanu na svojim ognjištima i naglašava da sve one koji su ostali u kopaoničkim brdima smatra herojima, jer su doprineli da srpska sela ne izumru.

Nošnja za folkloraše Kad bude sagrađen i useljen, Dom kulture u Jošaničkoj Banji nosiće Milomirovo ime. U domu će svoje prostorije imati Kulturno-umetničko društvo Jošanička Banja, koje je uz Milomirovu pomoć nabavilo potrebnu narodnu nošnju i drugu opremu. U ovom hramu kulture će nastupati i kulturno-umetnička društva Brvenica, Željin, Raška, Frula i druga koja deluju na prostoru opštine Raška. Očekuje se da će se, intenzivnije nego do sada, u rad KUD-a Jošanička Banja uključiti i mladi koji su ostali u Mesnoj zajednici Kovači koja, zahvaljujući Milomirovoj brizi i donacijama, više nije daleko u brdima i po celu zimu odsečena od ostalog sveta. Podigao hram u Nijagari Milomir živi u blizini Nijagarinih vodopada, gde je izgradio i srpsku crkvu koju svakodnevno posećuju Srbi iz Amerike i Kanade, ali i drugi vernici iz Srbije koji su se otisnuli u daleki svet. Porodičan je čovek, a supruga Armelija, poreklom Italijanka, ima mnogo razumevanja za njegovu ljubav prema rodnom kraju. Punu podršku Milomir ima i od svoje dece, ćerke Jovane i sina Mihajla, danas odraslih i uspešnih ljudi kojima je takođe usadio ljubav prema zavičaju. Delatna ljubav Dodeli su prisustvovali sveštenici Žičke eparhije, čelnici opštine Raška, predstavnici Mesne zajednice Jošanička Banja i narod ovog kraja. U obrazloženju za dodelu visokog priznanja stoji: "za delatnu ljubav prema majci Crkvi i srpskom narodu naročito pokazanu pri izgradnji hramova na teritoriji Žičke eparhije".

U svoje i ime svih koji su trbuhom za kruhom otišli u svet, Milomir obećava da nikada neće zaboraviti zavičaj i da će mu uvek pomagati.

- Ne znam da li će moj stric Milomir doći u Srbiju i lično preuzeti orden. Čekamo ga punih šest decenija, njegov dolazak sve bi nas beskrajno obradovao. Mnogo je učinio za svoj zaselak Pope, za Kovače, za opštinu Raška, za Srbiju i za srpstvo uopšte. Ako ne dođe, ja ću otići u Kanadu i predaću mu orden, ali i mnogo pozdrava i ljubavi zemljaka sa Kopaonika - kaže Radoje Glavčić.

Zajedno sa pismom iz Kanade, Milomir je poslao i 350.000 evra za izgradnju doma kulture i obdaništa u Jošaničkoj Banji, ali i popravku puteva u mesnoj zajednici Kovači, posebno lokalnog puta od Jošaničke Banje do Kovača u dužini od 2,5 kilometra.

Predsednik opštine Raška Radenko Cvetić ističe da izgradnja doma kulture i obdaništa u Jošaničkoj Banji (plac je već osveštao vladika Hrizostom) površine oko 600 kvadrata, kao i popravka puta počinje odmah, a radovi će biti okončani do jeseni. O čika Milomiru je, kaže, nepotrebno trošiti reči, jer je reč o dobrotvoru kakav se retko rađa, koji je za ponos opštini Raška, ali i primer drugima.

Zahvaljujući donacijama Milomira Glavčića izgrađene su crkve u Kovačima i susednom Žerađu, asfaltirani su putevi, uređena groblja, popravljene kuće, opremljena kulturno-umetnička društva...

Za svaki Božić i Svetog Iliju, seosku krsnu slavu, žitelji Popa, zavisno od godina, brojnosti porodice, imovnog i zdravstvenog stanja, dobijaju od Milomira novčanu pomoć. Novac obijaju i svi žitelji Kovača, Žerađa i drugih okolnih i sve do nedavno zabitih kopaoničkih sela.

Milomir potiče iz jedne od najsiromašnijih porodica na Kopaoniku. Još kao dečak i kasnije, sve do odlaska u inostranstvo 1947. godine, morao je da nadniči da bi se prehranio. Njegov životni put bio je težak, opisao ga je u knjizi "Trn u nozi na dalekom putu", u kojoj govori o bekstvu iz komunističke Jugoslavije, preko Ohridskog jezera u Grčku, teškom radu u Italiji, odlasku u Kanadu i borbi za mesto pod tamošnjim suncem.

Danas je Milomir, iako u godinama, uspešan porodični i poslovni čovek sa razgranatim biznisom u Kanadi i Americi. Mada punih šest decenija nije dolazio u Srbiju, svoj rodni kraj, svoj narod i svoje u zavičaju nikada nije zaboravljao.

- Kad god bih zaspao, misli su mi uvek bile u rodnom kraju, u vrletima Kopaonika koga sam tih ostavio u bespuću, bedi i siromaštvu. Kada sam stao na noge i razvio biznis, otvorile su se i mogućnosti da pomognem mojima u zavičaju. Posle svake upućene donacije meni je lepše. I danas često sanjam zavičaj, koji je uvek u mojim mislima i mom srcu. Ne znam zašto još nisam otišao u Srbiju i rodno selo. Nekada je razlog bio komunistički režim, potom posao, sada godine. Ako me zdravlje posluži, i to će se, nadam se, desiti - poručivao je više puta Milomir iz Kanade.