Priča Vojislava Šešelja (10): Pismo drugu Pozdercu
Vreme polaska voza za Beograd se približavalo u uobičajenom ritmu, samo što se Voji učinilo da su minute naglo dobile ubrzanje. Još jednom je bacio pogled na Sarajevo, a onda spontano pogledao u pravcu stare železničke stanice, tamo gde je rođen, gde je odrastao, gde je proveo teško, ali i lepo detinjstvo, gde je upoznao i spoznao čari i zamke života, tamo gde "pevaju, i gde se gnezde slatke ptice mladosti..."
Osveta zbog mezimca
Pokušao je i da locira zgrade Okružnog suda u Sarajevu, zgradu Centralnog zatvora, i naročito, zgradu Centralnog komiteta Saveza komunista Bosne i Hercegovine! "Tamo su oni! Tamo su Hamdo i Branko! Nećemo se više sresti, vjerovatno. Ali, ko zna? Ipak, moraću im poslati neku poruku, da sam živ, da sam pretekao, da sam izdržao. Barem da im napišem po jedno pismo! Njima dvojici, kao i onom Slovencu Stanetu Dolancu", pomislio je Voja, dok je poslednji put bacao pogled na rodni grad. A zatim je u notesu zapisao sadržaj tih pisama.
Evo jednog koje je naumio da pošalje Hamdiji Pozdercu: (Hamdija Pozderac, prvi čovek BH komunista): "Dragi Hamdo! Ti ćeš se, sigurno začuditi i ovom pismu i tonu kojim se u normalnim životnim okolnostima obraća samo prijatelj prijatelju. Teško će Ti, pogotovo, biti da razumiješ otkuda i zašto to ja, kojega Ti ničim prijateljskim nisi zadužio, otvorena srca i s najčistijim namjerama, želim da Ti pomognem. Ti se, naravno, sjećaš decembra 1981. godine kad si predvodio političku hajku protiv mene, jer sam tražio da se Tvom "mezimcu" Brani Miljušu, tadašnjem sekretaru Gradskog komiteta SK Sarajeva, zbog plagijata oduzme magisterij političkih nauka.
Ta hajka Ti je, znaš i sam, dobro došla i da mi se osvetiš za neke moje prethodne grijehove, naročito za javno žigosanje Tvojih miljenika Atifa Purivatre, Hasana Sušića i Muhameda Filipovića, koje argumentovano označih kao barjaktare panislamizma i muslimanskog nacionalizma u Tvojoj državi Bosni i Hercegovini. Pamtiš, kao što i ja pamtim, kako si na partijskom sastanku, pred krcatim amfiteatrom Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, pred mojim kolegama i studentima, zabranio da odgovaram na optužbe i, bez uvijanja, sprečio me da uopšte govorim na tom skupu, gotovo u cijelosti meni posvećenom.
Rekao si: 'Nisi ništa ponudio što bi bilo prihvatljivo za dijalog! Oguglao si, Vojo, na kritiku, kao magarac na batinu. Magare se mora tući da krene, ja imam osjećaj da mnoge treba tući, da bi se bar preispitali šta rade i šta čine u ovoj zemlji!" Zaplašio si sve prisutne. Bio si onaj isti Hamdija koji je 1968. pretio sarajevskim studentima da će njihove demonstracije rastjerati tenkovima! Kazao si, sjećaš li se, da nisam ni za ludnicu, čim sam se usudio da u jednom tekstu u 'Dugi' pomenem i Tebe, kao recenzenta Miljuševe knjige plagijata. Onda si napravio predah, na trenutak spustio batinu i prijateljski me posavjetovao: 'Ne bi ti, Vojo, trebao da kao june glavinjaš! Treba sebe da preispitaš, da udariš glavom o zid!' Nije potrebno da Te podsjećam na ono što nisi zaboravio.
Tvojom voljom, istjeraše me iz članstva Saveza komunista (što i ne žalim), uskoro me protjeraše sa nastavničke katedre, a potom mi oduzeše i slobodu. Branko Mikulić i Ti planirali ste najprije 12 godina robije, a potom vam se učini da je dosta 8 godina robije. Da li je bilo po srijedi zadocnjelo pokajanje ili nešto drugo, tek Ti si, dragi Hamdija, tražio od moje porodice da napišem molbu za pomilovanje, garantujući svojom vlašću da ću, u tom slučaju, biti otpušten sa robije. Tek Ti se, evo, sada na toj brizi zahvaljujem. I ne zamjeri mi što sam tu Tvoju ponudu tada odbio i svoju zatvorsku kaznu izdržao u zeničkoj robijašnici do posljednjeg dana, do posljednjeg sata.
Kad bih Ti vraćao istom mjerom, kad bih za izvađeno oko tražio oko, kad bih za svaku godinu robije tražio i za Tebe isto toliko sužanjstvo, pa za sve stražarske pendreke i mjesece provedene u samici zeničke robijašnice tražio osvetu bez priziva, onda ja više ne bih bio ni civilizovan Evropejac, ni slovenski hrišćanin, ni istinski pripadnik naroda na čiji se 'revanšizam' i 'hegemonizam' u ovoj zemlji, već četiri decenije, tako histerično galami. Ne, dragi Hamdija. Ja pamtim, a ne zlopamtim! Pomisao na osvetu mi je strana, daleko je od mene, već i zbog toga što bi me osveta izjednačila s Tobom.
A u tradiciji je naroda u kome sam ponikao, čijim si se pripadnikom i Ti unazad dvadeset godina deklarisao, da se na zlo uzvraća dobrim, i to je glavni razlog što želim da Ti u nevolji pomognem. Beogradski 'Student' je objelodanio da si pokrao čitave pasuse iz tuđe knjige i taj plagijat, po svemu identičan onom Miljuševom, objavio pod svojim imenom. Ti znaš, dragi Hamdija, da Ti, po većem Zakonu o autorskim pravima, sleduje najmanje - godina dana zatvora! Hamdija, burazeru, ovo Ti ne valja! Povuci knjigu iz prodaje, pripremi ogradu, svali krivicu na lektore i korektore, za naredno izdanje naknadno ubaci navodnike i fusnote. To Ti, evo, prijateljski savjetujem. U Tvom rodnom kraju, u Cazinu, kažu: 'Lakše bi ti čojek ućero dvajes cenata u gujscu, nego dva centa u glavurdu!' Sjeti se te izreke, jer si je i sam, često, drugima preporučivao, vadeći iz nje dragocjenu pouku. Poslije suđenja, koje će, svakako, u šta ne treba ni sumnjati, uskoro biti zakazano i održano, sleduje Ti odlazak na robiju.
Lični znaci
Opraštajući se od rodnog grada Vojislav Šešelj je pogledom pokušavao da uoči sva mesta, na kojima je ostavio svoje lične znake, a i koji su u njegovom srcu ostavili poruke i tragove - svoju osnovnu školu, svoj fakultet, svoje parkove, svoje slastičarnice, svoja igrališta, svoje parkovske klupe, svoje tajne kutke, gde su se igrale najlepše ljubavne igre i skrivale najtananije tajne.
Lažni pobednici
Beograd je uvek bio grad koji je, bar na prvi pogled, sve novopridošle prihvatao otvorena srca i raširenih ruku, i svima je pružao jednake šanse. Dok, na drugi pogled, a na treći pogotovo, kako je kasnije govorio Vojislav Šešelj, to i nije bilo tako. Tu i tamo, već se moglo saznati da Beograd, kao i većina ostalih centralnih gradova u svetu, voli samo "pobednike": osvajače, otimače, haračlije i vagabunde. One koji bez prizora i obzira nameću pravila sile i moći. Uz poneki primer autoriteta znanja, veštine i lepote! |
Uputstvo za robiju
Tamo će Te podvrgavati batinanju, možda i samo zbog toga što nekom stražaru nećeš biti simpatičan. Ako se, u znak protesta, odlučiš za štrajk glađu, onda pij najmanje dva litra vode dnevno, inače će Ti, kao što su meni, teško stradati bubrezi. Unaprijed znaj da je prisilna ishrana, bilo infuzijom, bilo sondom kroz nos, više nego neprijatna. Glađu ne štrajkuj nikad duže od 15 dana zaredom, jer mogu nastupiti neizlječive posljedice po Tvoje zdravlje. Odeš li u zeničku robijašnicu, vjerovatno će te rasporediti na rad u brusionu ili livnicu. Zapamti, tamošnji uslovi su užasni. Ni najosnovnija sredstva zaštite na radu Ti neće stajati na raspolaganju.
Najveća opasnost će Tebe vrebati od strane Tvojih kolega - kažnjenika - kriminalaca. Oni, ti obijači kasa, razbojnici i prevejani lopovi, smatraće Te ludim. Nikako neće razumjeti da postoje lopovi koji kradu tuđe knjige, i još ih prepisuju! Bilo bi Ti, među tim polusvijetom, mnogo lakše da si džeparoš ili provalnik! Ako je ikako moguće, vodi računa da u kolektivnoj spavaonici ugrabiš mjesto na gornjem krevetu i nikad nemoj spavati potrbuške! U protivnom, podmukli klasni neprijatelj može da Te napadne s leđa, tako da sutradan nećeš moći ni hodati! Javi se, bude li Ti bilo šta potrebno. Maksuz selam, Tvoj odani i uvijek budni dušebrižnik, Dr Vojislav Šešelj" (Pismo je objavljeno u Beogradu, 9. marta 1987. godine).