Jadranka Šešelj: Voja je jači od Haga

Da li će ponovo prošetati zajedno: Jadranka i Vojislav Šešelj

 

U njegovom kabinetu u Zemunu, gde je Jadranka dala intervju, sve stoji na svom mestu. Kao kada je otišao. Nekoliko hiljada knjiga složenih pod konac na policama, ikona Svetog Nikole na stolu i čekić za sudije iz američkih filmova...

Očekujete li brzi povratak supruga?

- Uzdam se da nećemo mnogo čekati da se on vrati.

Da li je cela porodica pratila završetak suđenja?

- Svako od nas ima svoje obaveze. Ja svoje, a deca idu u školu. Naravno, kada se pojavljuje u sudnici, gledamo na internetu. Ako su deca kod kuće, i oni prate. Ne mogu da kažem da to izgleda kao u bioskopu.

Kako su deca komentarisala njegov nastup?

- Voja se nije promenio otkako je otišao. Deca znaju da im je otac u svemu u pravu. Podržavaju ga, i više od toga. Primer im je za sve. Osećanja su ipak prejaka. Kada priča o nečmu što ne znaju, oni posle traže u knjigama.

Imaju li deca interoovanja za politiku?

- Najmlađi Vladimir je preslikani Voja. Kod njega se najviše vidi da će se baviti politikom. Tako razmišlja. Imaju slična interesovanja kao on. Dosta su jaki. Najstariji, Aleksandar, četvrta je godina srednje škole i namerava da upiše prava. Dvoumio se između toga i političkih nauka, pa mu je otac rekao: “Sine, prava su ipak ozbiljna nauka, a političke nauke nisu.“

Da li su nekada imali problema u školi zato što im je otac Vojislav Šešelj?

- Nisu imali tu vrstu problema. Uspevali su uvek da se izbore za svoje mesto u društvu. On je njihov otac, bez obzira na to šta će se desiti.

Kako ste se osećali kada mu se pogoršalo zdravlje?

- Pripremao je decu da će sve to kratko trajati. Znala sam da će se izboriti za ono zbog čega je otišao. Kada je počeo da štrajkuje glađu, bili su to teški trenuci. Ne vredi da to sada opisujem. Baš smo teško prošli kroz to. Tada više nisam bila ni tako jaka ni tako sigurna da to neće ostaviti traga na mene. Reč “tahikardija“ deci nije ništa značila. Bilo im je važno da bude vedrog duha kao i uvek. Ali, kada su problemi postajali učestaliji, svaki razgovor je počinjao sa: “Kako ti je?“ i: “Kako se osećaš?“

Šta se događalo kritičnog 6. januara, kada mu je pozlilo?

- Bilo je jezivo. Javili su nam da je prebačen u bolnicu i da će nam ostalo naknadno javiti kad budu saznali. Bilo je stavrno strašno kad neko zove iz Haškog tribunala u to vreme. Iako sam imala mnogo pitanja, oni su rekli samo par reči. Onda smo Vladimir i ja otišli i obilazili ga svaki dan. Bio je loše, malaksao i umoran, ali je bilo lakše kada smo mogli da ga vidimo. Ni kasnije nam nije bilo lakše. Kada mu je bilo loše, vodili su ga u bolnicu, a govorili da je to zakazano. I uvek su to bili noćni pozivi. Sad me svaki poziv noću štrecne. Uvek pomislim na najgore. I deca tako reaguju.

Koliko ga često obilazite? Kako izgldaju susreti? O čemu pričate?

- Uglavnom idem svakog meseca, a deca dva puta godišnje. Čujemo se svakog dana telefonom. Ali to je samo javljanje: “Tu sam“ i “Zdrav sam“. Znamo da su razgovori nadzirani, tako da ni ne pričamo. A i skupi su. Ako su deca u kući i nisu u školi, razgovraju i oni s njim. O školi, uobičajenim stvarima. Nedavno sam izračunala da sam u Hagu ukupno provela dve godine, otkako je on tamo.

Šta mu najviše nosite u pritvor?

- Knjige. Ništa drugo i ne mogu da nosim. Jednom je na statusnoj konferenciji pričao koje sam mu knjiga odnela, a onda sam sebi rekla da ću ostati upamćena kao nosač knjiga.

Beletristiku ili stručnu literaturu?

- Nema vremena za beletristiku. Uglavnom je to stručna literatura, pošto mnogo radi. Pravna i istorijska literatura. S vremena na vremena nađe od drugih pritvorenika nešto lakše.