Tamna strana privatizacije (2): Učitelj u pečenjari

Jagodinska pivara, Žitomlin i Srpska fabrika stakla samo su neke od firmi u Pomoravskom okrugu koje su privatizovane, pa vraćene u vlasništvo države. Ali, kako kaže Miroslav Gajić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Jagodinu, ispravki više nema.

- Ko je proveravao čime kupac raspolaže, kako se dešavalo da jedan isti čovek kupi i po 10 i 15 firmi, a onda ih sve zatvori? Posledica je da veliki broj firmi više uopšte ne postoji. U Jagodini je od 16.608 radnika, koliko ih je bilo 2000. godine, ostalo 2.982, što je poražavajuće za ovaj grad. Kad smo došli u situaciju da moramo da se borimo za svako radno mesto, država je počela da nalazi strateške partnere za mnoga preduzeća - kaže Gajić za "Vesti".

- Ako sad dajemo stranim firmama po 10.000 evra za radno mesto, što nismo toliko uložili u firme? Veliki broj njih bi opstao. Nedavno sam bio u Briselu na seminaru, na kome je rečeno da Srbiji niko nije rekao da moramo da ugasimo firme da bismo počeli privatizaciju. Ne treba mnogo pameti da se shvati da su razni kumovali ovakvoj situaciji.

Radiša Marković, predsednik Upravnog odbora Pokreta akcionara, radnika i sindikata Srbije Pariš, pita se zbog čega u Jagodini država dotira samo pivaru i Fabriku kablova, dok je drugima dozvolila da propadnu. Kao da postoje radnici prvog i drugog reda.

- Fabrika ima 2.000 radnika i ako bi oni izašli na ulice, nastali bi veliki neredi. Pošto ova vlast priznaje samo ulicu, mi smo pre mesec dana registrovali Pokret Pariš, koji okuplja oko 250.000 bivših radnika i nezaposlenih u Srbiji. Da bi njima bila namirena dugovanja, a sudske presude bile poštovane, ostalo nam je da istovremeno organizujemo proteste širom Srbije - kaže Marković.

Miloš Jovanović Era iz Jagodine, koji je napustio prosvetu da bi se 1976. zaposlio u jagodinskom Jugoprevozu, kaže da je ova firma bila jedna od najrazvijenih u ovom delu Balkana. Posle stečaja otišla je u bankrot.

- Zapošljavali smo 650 radnika, imali 85 putničkih autobusa, 56 teretnih kamiona, kojima smo razvozili naftu i asfaltnu bazu širom Jugoslavije. Naši radnici su radili u Iraku i Rusiji, imali smo redovne linije za Španiju, Austriju, Nemačku. Sagradili smo radionice, upravnu zgradu koju smo nazvali Beli dvor, gde mnoge kancelarije nikada nisu bile useljene. Posle smrti direktora Dragiše Jovanovića, pod čijim rukovodstvom smo postali gigant, počeli su da dolaze direktori koji su rasprodali i krali šta su stigli. I svako od njih je našao uhlebljenje, samo su radnici ostali na ulici - navodi Jovanović.

Fabrički višak - Sećam se da smo, kada Fabrika kablova primi platu, kvartalni višak ili trinaestu platu morali da organizujemo duplu smenu radnika da bismo mogli da uslužimo sve kupce. Znam i bračni par koji je od plate i dva viška kupio novog stojadina. A danas ne znam kako uspevaju da prežive - kaže Marković.   Radnici na ulici U jagodinskoj opštini likvidirane su firme: Resava sa 800 radnika, Pomoravlje sa 900 radnika, Minel sa 400, mlekara sa 100, Žitomlin sa 380, Navip sa 550 i AIK, koji je zapošljavao 500 radnika. U Budućnosti je od 362 ostalo 12 radnika, u Opremi od 160 njih 80, a u Moravi od 806 ostalo je samo 5 radnika.

Kad su videli da firma propada, radnici su se organizovali kao akcionarsko društvo i sakupili novac za pokretanje stečaja, koji je uveden 2004. godine.

- Agencija je imovinu procenila na 8.500.000 evra, započet je proces privatizacije, 417 radnika oterano je kroz socijalni program, a preostalih 37 zajedno s firmom izdato u zakup, iako je Agencija to zabranila. Međutim, ništa nije ni preduzela. Dug za po 36 plata, topli obrok i penziono nikada nije izmiren. Pre dve godine za 21.000.000 dinara prodata je autobuska stanica, od koje smo na ime zakupnine imali godišnji priliv od 17.000.000 dinara. I tako smo bankrotirali - s nevericom priča Jovanović.

- Iako po struci učitelj, radim i najteže fizičke poslove da bih preživeo. Održavao sam plastenike, proizvodio hranu, bavio se poljoprivredom, a sada radim u jednoj pečenjari.

Srđan Ivanović, koji je magistar ekonomskih nauka, kroz osmeh kaže da ga izdržavaju mama i tata. Ima dva sina, koja takođe ne rade. Predsednik je Skupštine manjinskih akcionara u jagodinskom Palasu, gde je radio 22 godine. Kaže da je od 800 radnika ostalo samo 23.

- Bili smo registrovani i za turizam, trgovinu, međunarodnu špediciju, imali smo svoje autobuse i kamione. Nizbrdo je krenulo 1985. godine, kad je predsednica Upravnog odbora, koja je završila samo osnovnu školu, preko noći 2004. odlučila da je najbolje da firma ode u stečaj, iako je dugovala samo 30.000 ondašnjih nemačkih maraka. A bilo je dovoljno da se proda samo jedan objekat i da se firma izvuče iz krize - ocenjuje Ivanović.

Onda je Palas prodao sve što je imao. Hotelu Jagodina je privatizacija poništena 2009. godine, ali će najverovatnije ponovo biti prodat.