Subota 10.03.2012.
07:11
M. Đorđević - Vesti

Rađanje srpskih himni (7): Tri sile pritisle Srbijicu

IGRALE SE DELIJE: Seljaci iz Žabara kreću u rat
 

Zajednička država dobila je Jugoslovensku narodnu himnu, sastavljenu od srpske "Bože pravde", hrvatske "Lijepa naša domovino" i slovenačke "Naprej, zastava slave". Ubrzo potom, 1921. umro je veliki vojskovođa i vojvoda srpske vojske Živojin Mišić, a umro je i njegov kralj. Ožalošćeni srpski narod ih je ispratio himnom pomirenja i ujedinjenja. Za njima su ostali umorni ratnici za koje je Moris Meterlek napisao: "Treba napraviti piramidu do neba, a na njen vrh metnuti jednog vojnika kralja Petra".

Gunđanje na zapadnu braću 

Kralj Petar Prvi Karađorđević

Nisu, međutim, svi bili oduševljeni Jugoslavijom. Posle Prvog svetskog rata i uspešnog oslobođenja ne samo Srbije nego i njene slovenske braće na zapadu, neki Srbi su javno postavljali pitanje da li im je zajednička država uopšte potrebna.

Otprilike u to doba nastala je pesma "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala". Njeni stihovi su zračili ponosom i oduševljenjem, nisu nikoga dirali, ali nisu mogli ni da prećute da su isterali, branili i stvarali preko svoje krvi državu ne samo za sebe, nego i za drugoga: "Ko to kaže Srbija je mala? Ko to kaže? Nije mala, nije mala, triput ratovala! Dvanaeste, dvanaeste Turke isterala, trinaeste, trinaeste pred Bugare stala, četrn'este, četrn'este Švaba udario - osamn'este, osamn'este Srbin pobedio!". Borbe Srbije za slobodu neprekidno su trajali od 1912. i dva balkanska rata, kada se ratovalo najpre protiv Turaka, potom i dojučerašnjih saveznika Bugara, sve do kraja 1918. godine, protiv moćnih Habzburga.

Sva tri puta Srbija je bila napadnuta, iako mnogo slabija od svojih protivnika branila se, i odbranila. Nisu poznati tvorci ove popularne rodoljubive pesme, koja je, kada se poredi sa prethodnim ratničkim pesmama - tugovankama očigledno nastala iz trijumfa pobede i u očekivanju doba koje tek dolazi, pa će tada, na neke druge, mirnodopske načine pokazati stvarnu veličinu površinom nevelike države na

Rađanje srpskih himni:

 

Balkanu. Sadržaj ove pesme, njeno nadahnuće i muzički oblik pozajmljeni su od narodnog deseterca, a melodija od stare izvorne pesme čiji stihovi glase: "Čija kola, čija kola klepeću sokakom, to su naša, to su naša, idu sa salaša". Nastala je pri kraju Prvog svetskog rata, posle proboja Solunskog fronta, a moguće je i dok je vojska još bila u kasarnama iako je rat bio završen.

Postoji mišljenje da se "Ko to kaže, ko to laže" rodila i kao nemoćna pobuna onih Srba ratnika koji su bili protiv ulaženja u istu državu sa dojučerašnjim podanicima Austrougarske koja je rat tako strašno izgubila da se potpuno raspala. Srbija je dobila rat, sve je uradila za svoje oslobođenje i za stvaranje nove, zajedničke države. Borba Davida i Golijata nadahnula je nepoznatog pesnika da napiše ovu malu istorijsku čitanku, a da su "tri sile pritisle Srbijicu" ostala je inspiracija i profesionalnih književnika.


Pesmom o Srbiji koja nije mala još jednom, poslednji put, marširali su stari ratnici ka zapuštenim spomenicima i kapijama pobede svog Velikog rata. Stogodišnji solunci izmešali su se sa decom i pričali o "Srbiji koja je tri puta ratovala".


Učitelj i pesnik Milorad M. Petrović ostavio je za sobom dosta pesama koje su dobile muzičko ruho i tako ostale da žive do današnjih dana: "Jesen stiže, dunjo moja", "Moj, dilbere, rođo moja", "Čuješ, čuješ, dušo", "Ne luduj, Lelo"... Ali, najveselijeg duha među njima, pesma oduševljenja i nacionalne čežnje jeste "Igrale se delije". Muziku za njene stihove komponovao je Božidar Joksimović i 1919. uneo je u svoju svitu "Pesme iz mladosti".
 

Živojin Mišić

Rođen 1875. godine u Velikoj Ivanči kod Mladenovca, Milorad je završio Učiteljsku školu u Aleksincu. Pošto je u mladosti stalno nosio šumadijsku narodnu nošnju, a ispod košulje amajliju, platneni zamotuljak sa grumenom zemlje iz zavičaja, dobio je nadimak prema kome su ga kasnije prepoznavali, Seljančica.

Katedre u seoskim školama je već od 1912. zamenio puškom. Borio se u oba Balkanska rata, u bici za Kumanovo i u opsadi Jedrena.

Sećao se kako su ratnici posle osvajanja Jedrena pričali kako im je žao što ovu pobedu nisu iskoristili da produže dalje, sve do Carigrada, i ovo sećanje pretočio u stihove koji glase: "Igrale se delije nasred zemlje Srbije. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Svira frula iz dola, frula moga sokola. Sitno kolo do kola, čulo se do Stambola. Čulo se do Stambola, carskog grada ohola. Igra kolo do kola, ne haje za Stambola".

Od ratnika do prosjaka


Stambol ili Carigrad, gde je bila prestonica Vizantijskog pa Otomanskog carstva, često je ulazio u srpske pesme: "U Stambolu, na Bosforu, bolan paša leži", "Oj, Užice, mali Carigrade". Odande su, još od doba njegovog osnivača cara Konstantina, stizale povelje i presude.

Ka ovom veličanstvenom gradu su se okretali srpski kraljevi, carevi, knezovi i despoti da bi videli šta će se tamo odlučiti za srpski narod, dobro ili loše. Isto se ponovilo i u tursko doba, sa fermanima i hatišerifima. Zato je "Igrale se delije" trebalo da stigne do Stambola. Srpski vojnici su hteli da se osvete za petstogodišnje

robovanje pod Turcima, ali nisu dale vrhovna komanda i velike sile. Umesto toga, dogodili su se grobovi srpskih vojnika u Jedrenima.

Carevčevo priznanje

 

Polovinom prošlog veka u Beogradu, u kafani "Grmeč", redovno su se okupljali virtuozi narodne muzike Carevac, Rambosek, Radetić, Jašarević, Jeremić, Krnjevac. U podne, posle snimanja u Radio Beogradu, pričalo se o starim dobrim pesmama, koje se "nešto ne čuju". Violinista Vlastimir Pavlović Carevac, sa istančanim ukusom za pesmu iz naroda, u najuži krug svojih omiljenih pesama stavljao "Igrale se delije", spasavajući je od zaborava u talasu moderne muzike koji je tada nadolazio.

Iako je tu bitku preživeo, Milorad M. Petrović Seljančica nije mnogo bolje prošao. U Kolubarskoj bici, na početku Prvog svetskog rata oboleo je od tifusa. Bugarski okupatori su ga 1915. proterali preko Morave kao skitnicu. Živeo je odvojen od žene i dece u Kruševcu i Beogradu.

U bedi i nemaštini oboleo je od tuberkuloze. Zaboravljen od svih, umro je kao pravi prosjak. Kako je kasnije pričala njegova supruga Ruža, 3. marta 1921. je rekao da će umreti 17. aprila, što se i dogodilo. Sahranjen je u Beogradu na Topčiderskom groblju o državnom trošku, bez nadgrobnog spomenika.
 

Loše namere

 

Bilo je i loših namera sa pesmom "Ko to kaže, ko to laže", pa su se pred njom često isprečavale zabrane i nerazumevanje. Počeli su neki stihoklepci da joj izmenjuju stihove, vodeći je povremeno u neukus i nepoštovanje. U Vojvodini, u nekim prilikama, stihovi su izgovarani na lalinski način. Umesto "dvanaeste", izgovoreno je "dvanajeste", a stihove "nije mala, nije mala", zamenjivali su "očenj mala, očenj mala".

U ponedeljak - Rađanje srpskih himni (8): Marševi bola i ponosa

2024 © - Vesti online