Četvrtak 23.02.2012.
13:31
D. Đorđević - Vesti

Ugroženi snegom i bezdušnom decom

Za ovo priznanje saznao je preksinoć. Tašković i njegova ekipa od 6. januara do 10. februara spasli su od sigurne smrti 20 starih osoba iz zavejanih sela Dupeljevo, Kruševa Glava, Strešak, Kučeva Glava, Lepčince, Stara Babina Poljana, Novi Glog, Nesvrta, Stari Glog, Crni Vrh, Crna Reka...

Vedran Tašković


 

Ljude ste spasavali kroz duboke smetove snega improvizovanim sredstvima?
- Do 10. februara ljude smo izvlačili noseći ih na rukama, na motkama za koje smo vezivali šatorska krila, a zbog nepristupačnosti terena i dubokog snega vukli ih na najlonima od dva do pet kilometara. Potom smo dobili motorne sanke koje sam lično vozio. Za kratko vreme spasli smo deset osoba sigurne smrti, u pet do 12, što bi rekao naš narod.


Da li je bilo pomoći od njihovih najbližih rođaka?
- Nažalost, retko. Poražavajuće je da svoje zavejane i bolesne roditelje, ostavljene bez lekova, hrane i ogreva, njihova rođena deca nisu došla da vide više od mesec dana. Kada smo ih zvali, mislim na ove iz Vranja, da se uključe u akciju spasavanja, odgovarali su da je to naš posao.


Zvali su vas ljudi i iz drugih gradova Srbije čiji roditelji su, takođe, bili zavejani u selima?
- Da, interesantno je da su nam objašnjavali kako da dođemo do tih zaselaka, a kada smo ih zvali da dođu i pomognu nam, pravdali su se zauzetošću na poslu, besparicom... Kao, nemaju novac za autobusku kartu, a žive u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Aleksincu, Boru...


A mi smo bili dužni da ih obavestimo kako su im otac ili majka, da li smo im odneli hranu i lekove, da li smo ih smestili u bolnicu i da li smo ih vratili natrag u selo.


Izjavili ste da, iako žive u Vranju, deca onih koje ste spasli nisu čak došli da posete roditelje u bolnici?
- Neki nisu, neki jesu, ali kada je trebalo da se deka ili baka otpuste iz bolnice, nisu hteli ni da čuju da ih prime kod sebe u kući, u Vranju. Morali smo da ih transportujemo nazad u sela, izlagali se velikim opasnostima. U očima tih jadnih starih ljudi videla se velika tuga zbog takvog odnosa njihove dece. Jedan dedica mi je rekao: "Znam da im smetam, bolje je da se vratim gore i umrem što pre."


Imali ste još sličnih primera?
- Jednu baku iz sela, koje je udaljeno 15 km od Vranja, jedva smo izvukli iz zavejane mahale vukući je na najlonskom džaku. U Vranju ima dve ćerke i sina sa porodicama, unuka koji može volu da izvuče rep. Nisu došli ni da se raspitaju da li je živa. Baka ih je pravdala rečima da "nisu navikli da se muče", da nemaju vremena...

Da ne pričam o onima kojima je pretilo da bukvalno umru od gladi. Jedan od njih nije ništa jeo 10 dana, a lizao je sneg u šerpi da bi utolio žeđ.

Preleteo, pao, nastavio

 

U nekoliko slučajeva žrtvovali ste svoj život da biste spasli bolesne starine?

- U Poljanici, izašli smo do sela Mijovca jedva, motornim sankama, a onda su mi pokazali pravac puta u planini da dođem do mahale u Dupeljevu, gde je trebalo transportovati bolesnika od 82 godine koji nije promenio kateter od pre Nove godine, a imao je strašne bolove.

 

Pošao sam po dubokom snegu i naišao na nanos pored kojeg je bila provalija. Jedini način da prođem je bio da pod punim gasom preskočim to brdo od snega. Preleteo sam, ali pao.

 

Srećom, sanke su se ugasile, a ja sam bio vezan za njih i gusenica mi je prešla preko noge koja je brzo otekla i poplavila do kolena.

 

Ipak sam nastavio, našao kuću, transportovao starca i odmah otišao na Kruševu glavu gde je čovek bio promrzao i takoreći polumrtav. Transportovao sam i njega u Vranje. Hvala bogu, obojica su ostali živi.

 

Svi zaslužili medalje

 

Dobili ste medalju Obilića od predsednika Tadića, to je velika čast za jednog komandanta vranjskih vatrogasaca?
- To je medalja za sve vatrogasce koji su učestvovali u akcijama, ali i za one koji su bili sa nama i pomagali, a to su: planinari SPID Železničar iz Vranja, klub ekstremnih sportova Morava iz Vladičinog Hana, članovi lovačkog udruženja Fazan iz Vranja i mnogi drugi, pojedinci, dobrovoljci.

2022 © - Vesti online