Sto lica Londona (3): Voz za mrtve duše
Svečana ceremonija pod imenom Lavlja propoved datira još iz 17. veka, tačnije iz 1649. godine, a krenula je od ser Džona Grejera, tadašnjeg gradonačelnika Londona i jednog od rukovodilaca tadašnje velike engleske kompanije Istočna Indija.
Lavlja propoved nosi takvo ime u znak sećanja na istinitu (ne)zgodu koju je gradonačelnik Gejer doživeo prilikom avanturističkog putovanja u egzotične krajeve srednjeg Istoka.
Na tom putovanju, a prilikom lova, Gejer se našao oči u oči sa pustinjskim lavom. Bespomoćan, a paralisan u samrtnom strahu, pao je na kolena i, ne znajući šta bi drugo, iz molitvenika koji je imao pri sebi počeo je da čita molitvu iz Knjige o svetom Danijelu.
Lav ga je, piše u gradonačelnikovoj biografiji, malo onjušio, okrenuo se i - otišao.
Lavlja propoved
Iz zahvalnosti bogu i svetom Danijelu, ser Džon Gejer zaveštao je najveći deo svog bogatstva u dobrotvorne svrhe, a u lokalnoj crkvi u ulici Lidental uveo je, takođe uz izdašnu novčanu ostavštinu bogomolji, ceremoniju Lavlje propovedi, koju sveštenik propoveda svake godine na onaj isti dan kada je sveti Danijel spasao Gejera od lava.
Tako, svakog 16. oktobra posetilac crkve u ulici Lidental ima priliku da sluša sveštenika kako sa oltara evocira priču o pustinjskoj avanturi nekadašnjeg gradonačelnika Londona i čita onaj isti pasus koji je Grejer čitao dok ga je, premrlog od straha, njušio pustinjski lav.
Gozba u amanet
Kraljevsko pozorište Druri
Svojvremeno je londonski bogataš po imenu Ričard Bedli je ostavio Londoncima u nasleđe zabavan ceremonijal.
Današnji stanovnici metropole mogu, ako dođu pre zalaska sunca u Kraljevsko pozorište Druri, u istočnom delu grada, besplatno i do mile volje da jedu tzv. bedli kolače, a u znak sećanja na Ričarda Bedlija, pozorišnog glumca s kraja 18. veka.
Pre smrti, u januaru 1794, glumac je Pozorištu zaveštao oveću sumu novca sa nalogom da se 5. januara svake godine, na dan kad je prvi put nastupao u pozorištu Druri, poslužuju posetiocima kolači u neogrančenim količinama, zajedno sa jednom čašom vina.
Da ne bi navuklo prokletstvo na sebe, pozorište slepo ispunjava nalog i održava tradiciju koja nije prekidana ni u vreme najžešćeg bombardovanja Londona na početku Drugog svetskog rata.
Gozba se održava u tzv. Zelenoj sobi pozorišta, ali pod uslovom da posetioci budu obučeni u odela iz 18. veka, dok upravnik pozorišta, sa čašom vina u ruci, nazdravlja "za dobro zdravlje dobročinitelja". |
Stari zapisi i arhivi govore nam da je London od davnina bio jedinstven grad na Zemljinoj kugli i po, zaista, inventivnim, pri tom često i morbidnim događajima (i ljudima) koje teško da ćete naći u biografijama nekih drugih svetskih metropola.
Polovinom 19. veka, tačnije 1854. godine, tako je svečano puštena u saobraćaj jedna bizarna londonska železnica koja je nosila zvanično ime Londonska mrtvačka železnica.
Ta železnica isključivo je servisirala mrtve duše; jedina joj je svrha bila da prevozi londonske mrtvace do njihove terminalne stanice na groblju Bukvud, u jugozapadnom delu prestonice.
Prilikom puštanja železnice u saobraćaj, mnogi glasovi u Londonu digli su se protiv transporta mrtvaca "na tako nedostojan način", budući da vagoni nisu bili bog zna kako dizajnirani za dostojanstven ispraćaj pokojnika i više su odgovarali transportu kabastih tereta ili čak stoke.
Železnica je ipak proradila jer je, prema argumentaciji gradskih vlasti, i takva kakva je, bila jedini način da se i ono malo preostalog prostora u užem Londonu sačuva za živa stvorenja, a odlazeći sa ovog sveta, naročito u vreme velikih epidemija kakve su znale da kose London, prevezu na prostranstvo groblja u Bukvudu udaljenom više od 30 kilometara od centra grada.
Karta u jednom pravcu
|
Ožalošćene porodice i prijatelji mogli su da se voze u vagonima Londonske pogrebne zajedno sa svojim pokojnicima, ali u dokumentima o ovoj neobičnoj železnici nailazimo i na zanimljivu opasku da su železničke vlasti pokazivale "manjak rafiniranog osećanja za posebnost prilike", a nepostojanje tog osećaja ogledalo se u tome što su, iz nehata ili zbog nečega drugog, službenici na polaznoj londonskoj stanici izdavali karte samo u jednom pravcu (!) i pokojnicima i njihovoj rodbini koja je, pak, na početnoj stanici još bila živa!
Voz je kretao sa Londonske pogrebne stanice, čija ulazna vrata i danas stoje u ulici Vestminster bridž.
Kada bi se voz natovaren mrtvacima približavao glavnoj pogrebnoj stanici u Bukvudu, kompozicija bi skretala ka Južnom terminalu smeštenom u samom kompleksu groblja, gde bi se istovarali pokojnici koji su za života bili pripadanici Anglikanske crkve (zvanične crkve u Britaniji).
Posle istovara anglikanaca, "pogrebni voz" bi kretao dalje do Severnog terminala gde bi svoje poslednje putovanje završavali mrtvaci drugih konfesija.
Londonska pogrebna železnica saobraćala je sve dok njen terminal u centru Londona, na mestu gde je današnja stanica Vaterlo, nije 1941. do temelja razoren u bombardovanju nemačke avijacije.
U knjizi "Londonski saputnik" priča o ovoj ekscentričnoj londonskoj železnici opisana je pod naslovom "Kad terminal znači terminal" (na engleskom jeziku, konačnost, kraj, istrebljenje).
Usput, nemački bombarderi su te iste 1941. godine krivci i za sudbinu još jedne morbidne epizode u životu Londona.
Kad je daleke 1775. godine umrla supruga poznatog londonskog aristokrate tog vremena Martina van Bačela, ožalošćeni suprug odbio je da pokopa njeno telo.
Umesto toga, telo je balsamovao, obukao suprugu u venčanicu koju je nosila na dan venčanja, u očne duplje stavio joj je staklene oči i sve to u staklenom sarkofagu izložio londonskoj javnosti, u porodičnoj kući u elitnom kvartu Mejfer.
Engleska mumija
Ali, treba reći da je Van Bačel, umesto da sve to bude čin istinske tuge ucviljenog muža zbog odlaska voljene supruge, imao neke druge kombinacije.
Zabeleženo je, tako, da je Van Bačel, na svoje veliko razočaranje, otkrio da je supruga u testamentu svoje lično bogatstvo koje je posedovala na svom bankovnom računu, zaveštala, ne njemu, nego svojoj daljoj rodbini. U testamentu je navela poimence kome od rodbine ima da se isplati i kolika suma novca. Ali, u testamentu je stajalo i to da će se novac skinuti sa računa "tek pošto budem pokopana".
Koristeći, dakle, striktan nalog iz testamenta da će se novac isplatiti tek kad pokojnica bude pokopana, Van Bačel je odlučio da trajno odgodi pokop, a potencijalnim dobitnicima ostavštine uskrati veselje time što telo nije pokopao nego ga je balsamovao, izložio ga u kući, a uvek radoznalim Londoncima naplaćivao ulaznice da bi videli kako izgleda jedna engleska mumija.
Ne zna se da li je Van Bačel uspeo da od ulaznica naplati sumu koja bi, po testamentu, bila isplaćena rodbini umesto njemu, ali je, u svakom slučaju, uspeo da rodbini pokojne supruge "crkne krava".
Kad je Van Bačel umro 1881. godine, njegov sin je ustupio balsamovanu majku londonskom Kraljevskom medicinskom koledžu. Celu zgradu Koledža su, zajedno sa "mumijom", nemački bombarderi 1941. godine pretvorili u prah i pepeo.