Kako žive azilanti u Banji Koviljači: Nije im lako
Zbog velikog broja tražilaca azila, koji su se u jednom trenutku našli u banji, samo se stvorilo nepoverenje među lokalnim stanovnicima, a tenzije su se podigle posle nekoliko incidenata.
“Mnogi od njih stvarno jesu u velikoj nevolji. Možda 80 posto, ali ovde ima stvarno emigranata koji prave veliki problem ovom mestu. U Banji Koviljači nikad nije bilo problema s drogom, sada ima. Nikada nije bilo problema sa krijumčarenjem ljudi, sada ima”, kaže Vladimir iz Banje Koviljače.
Skoro 200 tražilaca azila trenutno je smešteno u Banji Koviljači. Najviše njih snalazi se kako zna i ume. Iznajmljuju dušeke u podrumima kuća. Dan u sobi bez grejanja košta 3 evra po osobi. 5 evra ako postoji peć u kojoj se vatra održava piljevinom. U takvim uslovima tražioci azila čekaju da prođe dan. Vreme prekraćuju uz piće, ili ako stignu na red - da koriste internet. Svi čekaju novi pokušaj da pređu granicu, a najviše streme ka Italiji, Austriji i Mađarskoj.
“Ovde sam došao pre 6 meseci. Imao sam velikih problema s policijom koja me je uvek hapsila kada sam pokušao da odem. Želim da idem u Austriju, iako tamo nemam nikoga. Moj život ovde je veoma težak i loš. Svaki put kad izađem na ulicu, zaustavi me policija i preti da će me deportovati u Makedoniju. Ima mnogo problema ovde”, kaže Avganistanac Bahman.
Odakle god da su, priče su slične
Sve priče su slične jedna drugoj. Bilo da su iz Avganistana, Irana ili Somalije, svi su do Srbije putovali tri do četiri meseca i za to debelo platili. Imali su probleme s policijama zemalja kroz koje su prolazile, a neretko i sa, kako kažu, mafijom.
“Ovde sam došao pre 10 meseci. Tokom puta do Srbije ostao sam bez žene i dece. Otela ih je grčka mafija, moju trudnu ženu i moju ćerku. Znam i gde su ih odveli. U Italiju. Molim vas da mi pomognete da pronađem svoju porodicu. Ovde sam sam, bez novca bez ičega”, priča Dževad Karimi.
Ovi ilegalni emigranti, koji su prepušteni sami sebi, glavna su briga žitelja Banje Koviljače. Posle silovanja jedne devojke, očima prate svako nepoznato i obojeno lice. Zabrinuti su što su svi sklonište pronašli u blizini škole.
“Mi smo obični ljudi koji imaju svoju decu koja idu u školu. Imam troje dece i bukvalno svaki dan ih vodimo u školu, a pogotovo uveče, kada se vraćaju iz škole, jer se osećamo ugroženo. Ugrožena nam je sloboda, ugroženo nam je kretanje”, smatra Dragan iz Banje Koviljače.
Ima i legalnih azilanata sa dve diplome
Nedaleko od škole, na proplanku iznad Banje Koviljače smešteni su i legalni azilatni. Oni koje je Komesarijat za izbeglice popisao i dao im dokumenta. Ali kako kaže inženjer koji je, nadajući se boljem životu, sa dve diplome iz Iraka došao u Srbiju, ništa ne pomaže ni to što su legalni azilanti.
“Niko me ne poštuje. Identifikaciona kartica koju sam dobio od policije ništa ne znači. Svaki dokument koji imam, niko ne poštuje. Imam porodicu, sina. Nisam ih video 4 godine. Ni jedna organizacija koja se brine o zaštiti ljudskih prava neće da mi pomogne. Meni ovo ovde nije potrebno. Meni treba sloboda. To niko neće da mi da. Moram da tražim dozvolu da bi posetio bilo koju osobu. Svi me posmatraju. Ja nisam slobodan čovek”, priča Sadi, legalni imigrant.
Svi u Banji Koviljači pogled upiru ka Beogradu i Komesarijatu za izbeglice. Tražioci azila traže pomoć i prava, a lokalni meštani ispunjenje obećanog i otvaranje novog centra za azil.