Uloge majke i ćerke u bolesti zamenjene
- Ostao je dug od oko 8.000 dinara, možda i više, za struju i komunalije i dve neplaćene kirije od po 150 evra. Sada smo u drugom stanu za koji nam je jednomesečnu kiriju uplatio Klub "Sveti Sava" iz Augzburga, a kako smo do njih došli posebna je priča. Bivši gazda svakodnevno zove i preti. Znam da se dug mora izmiriti, ali ne znam kako kad smo bez ikakvih prihoda - započinje priču Milojka Vrhovac o začaranom krugu u kome su ona i ćerka već dugi niz godina.
Kontakt telefoniUkoliko neko od vas, poštovani čitaoci, odluči da vrata svog praznog doma u Novom Sadu ustupi bolesnoj majci i njenoj ćerki na besplatno korišćenje ili pomogne Suzani Vrhovac da dobije posao u kome će joj zarada biti sigurno isplaćena, neka se javi na telefon broj: 00381 64 263 4306. Broj fiksnog telefona je: 00381 21 49 66 11, ali, kako majka Milojka reče, krajnje je neizvesno koliko će u njemu ostati. |
Znamo i mi, kao i vi, poštovani čitaoci, da u Srbiji nema grada, sela, ulice u kojoj neka porodica, čak i sa decom u pelenama ili bračni par u dubokoj starosti, nisu u istoj ovoj situaciji. Ono zbog čega smo izdvojili majku i kći iz armije novosadske sirotinje nisu neplaćeni dug prethodnom stanodavca, život bez krova nad glavom, bez stalnog zaposlenja i mesečnog izvora prihoda.
Ova je priča drugačija od drugih jer govori o ženi koja je psihički teško obolela pre nego što je stekla uslove za odlazak u invalidsku penziju, čije zdravstveno stanje ozbiljno pogoršavaju ovakve krizne situacije i koja je na poslednjoj lestvici za pomoć iz praznog socijalnog budžeta.
- Da nam nije crkve Sveti Sava u Novom Sadu, a pre svega oca Miroslava i oca Nedeljka, ni Suzane ni mene više ne bi bilo. Oni su nam kao staratelji, uvek nam se nađu i ne dozvoljavaju da se smrznemo na nekoj klupi u parku. Kod njih dobijemo i hranu i odeću. Pomogli su mi da očuvam veru u Boga i strpljivo sačekam bolja vremena. Dobijali smo i jednokratnu novčanu pomoć crkvenih opština iz inostranstva. Međutim, ni crkvena kasa nije dovoljno duboka i meni je sve teže da pružam ruku ka njoj, svesna da će neka tuđa zbog toga ostati prazna, neko dete bez svoje šolje mleka - nastavlja Milojka Vrhovac koja danas ruku pruža ka zemljacima u dijaspori.
Ova teško bolesna žena, koja funkcioniše samo ako u državnim apotekama ima svih lekova koje su joj psihijatri prepisali, ne traži novac za plaćanje kirije, vraćanje duga za struju ili kupovinu životnih namirnica.
U potrazi za pravdom- Možda će se neko pitati kako sam uspela da studiram ili zašto sam uopšte studirala umesto da, mlada i zdrava, radim i obezbeđujem egzistenciju majci i sebi. Studirala sam pod najtežim mogućim uslovima verujući da mi je diploma šansa da nam obezbedim život dostojan čoveka. Za sve to vreme radila sam preko studentske zadruge, u pekarama, buticima, na benzinskim pumpama po najvećim vrućinama i najhladnijim zimama. Na pomoć oca, koji živi odvojeno od nas, takođe bez posla i stana, nisam mogla da računam, kao ni na ostalu rodbinu. Svaki dinar za školovanje sama sam obezbedila - kaže buduća pravnica, verujući da će deleći pravdu u sudnici, božju pravdu ona i majka dočekati. |
- Za nas bi najveća pomoć bila da nam neko od Novosađana na radu u inostranstvu ustupi stan ili kuću na besplatno korišćenje. Čuvaćemo je mnogo više nego da je naša. Čuli smo i da mnogi rade u tuđini, a otvaraju firme u domovini. Ako bi neko zaposlio Suzanu, naši problemi bili bi rešeni. U međuvremenu bi trebalo da dobijemo i socijalnu pomoć i tako bismo premostile ovaj, čini mi se, najteži period u našem životu.
Ovo je molba Milojke Vrhovac upućena našim čitaocima o čijoj humanosti se priča, naročito među sirotinjom i bolesnicima. A ona je i jedno i drugo.
Imućna nikada nije bila. Po struci je knjigovezac, ali stalni posao nikada nije imala. To i nije bilo važno dok je mogla da zaradi i izdržava sebe i ćerku. Radila je u prodavnicama, pekarama, štamparijama i po dve smene. A onda se razbolela.
- Bila sam tada drugi razred srednje škole. Majka se najednom potpuno promenila i ja sam tako reći preko noći prestala da budem dete. Punih 11 godina iz kuće nije izašla, zarobljena nekim unutrašnjim strahovima. Bilo je perioda kad su nam uloge bile zamenjene. Ja sam brinula o njoj, a ona je u mene gledala očima uplašenog deteta. Pričala vam je kako smo preživljavale. Mnogo je trebalo da se njeno stanje stabilizuje. Ovih dana kao da se vraća ta strašna 1999. godina. Mama drhti od svakog telefonskog poziva, plaši se pretnji, plaši se da ćemo završiti na ulici. A ja se plašim da je ne izgubim, da ponovo ne ode u bolnicu, da se ne povuče u sebe. Plašim se nemoći da joj pružim tako potreban duševni mir - kaže 26-godišnja Suzana, uverena da čitaoci "Vesti" mogu pomoći njoj i majci da premoste vreme do njenog diplomiranja, zaposlenja i redovnih mesečnih prihoda.