Država se zadužuje kao narkoman

Svi ekonomski parametri pokazuju da situacija nije bila nikad gora u Srbiji?

- Iako su 2000. godine srpski političari najavljivali da će naša zemlja biti primer ekonomskog čuda, kako stvari stoje, izgleda da ćemo pre biti u svetu poznati kao srpsko privredno čudovište. Sve će biti u sunovratu - i industrijska proizvodnja, i obim trgovinskog prometa, i izvoz, i likvidnost u privredi, i poljoprivreda. S tim teretom i negativnim trendovima ušli smo u ovu godinu i u njenoj prvoj polovini ne vidim na vidiku apsolutno ništa što obećava nekakav preokret.

Srbija se ubrzano zadužuje?

Odbojan stav komšija Dok u Srbiji nema otpora prema kapitalu iz Slovenije i Hrvatske, kod komšija je drugačije? - Hrvati i Slovenci imaju odbojan stav prema srpskim firmama i tako je bilo i osamdesetih, ali ne toliko kao danas. Uvek je postojala odbojnost prema prodoru srpskih firmi i uvek su gledali da u ekonomiji budu mnogo uticajniji od Srbije i da tu dominiraju. Naše komšije nalaze hiljadu razloga da onemoguće ulaz srpskog kapitala, dok mi oberučke prihvatamo sve što dolazi iz Hrvatske i Slovenije. Stručnjak za međunarodnu trgovinu Profesor dr Mlađen Kovačević rođen je 1937. godine u opštini Požega. Ekonomski fakultet završio je u Beogradu, gde je radio kao profesor. U periodu od 1996, pa do 1998. godine bio je šef Katedre za međunarodne ekonomske odnose na Ekonomskom fakultetu.   Autor je velikog broja radova iz oblasti međunarodnih ekonomskih odnosa, međunarodne trgovine i učesnik mnogih domaćih i međunarodnih skupova ekonomista. Član je Akademije ekonomskih nauka i saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.  Oženjen, otac jednog sina.

- Naš ukupni dug dostigao je 24 milijarde evra, i mi smo već sada visoko zadužena zemlja. Devedesetih godina Srbija se teško zaduživala. Kredite od zapadnih zemalja, zbog sankcija, bilo je nemoguće dobiti. Nikola Šainović je uspeo da se zaduži u Libiji za oko 32 miliona dolara. Od Kuvajta smo dobili 277 miliona, a od Kine 160 miliona dolara. I to je otprilike sve. Praktično, država se u inostranstvu za devet godina, zaključno sa 2000, zadužila samo oko 460 miliona dolara.

Tokom prethodnih godina u našu zemlju se slila velika količina novca.

- Moja računica pokazuje da se tokom prethodne decenije u našu zemlju slilo 75 milijardi dolara, što je oko 55 milijardi evra.
Najviše novca stiglo je po osnovu doznaka iz inostranstva, odnosno koverti koje su u Srbiju slali rođaci iz inostranstva. Nešto manje novca stizalo je po osnovu kredita, još manje od stranih direktnih investicija, a najmanje je bilo donacija.

Da li je sve otišlo na javnu potrošnju?

- Veći problem od toga koliko je para potrošeno jeste pitanje na šta su one potrošene. A najvećim delom novac je otišao na peglanje trgovinskog deficita koji postoji između uvoza i izvoza, zatim na devizne rezerve. Ulagano je u energetiku i infrastrukturu. Nažalost, mnogo novca je odlazilo u budžet, a povećanje potrošnje je najgori način da se potroše pare. To se zove dezinvestiranje.

Koliko kriza u EU utiče na Srbiju?

- Mnogo, to što članice EU nisu bile jedinstvene u ovako teškim trenucima znači da je mala šansa da će ekonomska kriza biti uskoro prevaziđena. Sve ovo je loše. Najveća opasnost za Srbiju jeste što postoji velika šansa da zemlje EU, pritisnute novim fiskalnim pravilima, maksimalno smanje uvoz i investicije ili počnu da povlače kapital. Mi smo u velikoj meri zavisni od stranih investicija.

Očigledno je da banke svoj profit zasnivaju na izuzetno visokim kamatama.

- Neverovatno je da u uslovima katastrofalne ekonomske situacije, nelikvidnosti preduzeća i niskih zarada banke toliko profitiraju. Banke uvek nađu način da kompenzuju to što jedan deo klijenata ne može da vraća dugove. Pri tom se povećava broj onih koji su prinuđeni da uzimaju kredite. Još kad bi svi vraćali dugove na vreme, kolika bi tek tada bila zarada banaka.

Država sve više prodaje obveznice. Koliko je to dobro rešenje?

- To u stvari nije prodaja, nego gomilanje novih dugova. Kad nekome nešto prodajete, vi date robu i dobijete pare, pa nemate više nikakve obaveze prema drugoj strani. Ovo nisu pozajmice jer smo mi dali obveznice, uzeli pare, a onda ćemo te pare s kamatom i da vraćamo. To je klasično zaduživanje.

Kako komentarišete preveliku zaduženost zemlje?

- Ta nepodnošljiva narkomanska lakoća zaduživanja je neprihvatljiva jer država već previše duguje međunarodnim finansijskim organizacijama, domaćim bankama, drugim državama poput Kine ili Rusije ili za izdate hartije od vrednosti, za koje je morala da odloži dospeće jer ne može predviđenom dinamikom da ih servisira. Generalno, zaduživanje po principu "uzmi sve što ti život pruža, dok si na vlasti" je nemoralno jer će sadašnju potrošnju morati da vraćaju naredne generacije.

Hoće li biti većih protesta u zemlji?

- Imajući u vidu izuzetno teško stanje u privredi, logično je očekivati socijalne proteste, naročito pred izbore, kada će mnogi tražiti kakve-takve povišice. Opet, poznato je da je Srbija po odlivu mozgova na samom svetskom vrhu, da su mladi bez posla, da su u apatiji. To je onaj faktor na koji vlast računa - na apatično stanovništvo koje se ne buni. Naš narod je postao nesposoban da veruje da može biti bolje.

Naša privreda je veoma nekonkurentna. Koje su posledice?

- Mi smo trećeligaši po konkurentnosti. Ako država hitno ne napravi strategiju povećanja konkurentnosti, doći će do teških ekonomskih i socijalnih posledica. Srbija je sa začelja druge lige pala u treći rang takmičenja i sada se nalazi pri vrhu tabele. Naime, prema Svetskom ekonomskom forumu iz Ženeve, naša država je zauzima tek 93. mesto (od ukupno 133) po konkurentnosti proizvoda.

Dosad su nas debelo izvlačile devizne doznake naše dijaspore?

- Prema procenama Svetske banke, gotovo šest milijardi dolara stiže od naših u rasejanju. Ta suma svakako je veća jer ne ide sav novac preko bankarskih kanala. Iako je kriza zahvatila sve zemlje Zapada, verujem da se suma koju šalju rodbini u otadžbinu neće smanjivati. To je fenomen našeg naroda. Tako, ako dve sestre rade u zapadnoj Evropi i šalju novac roditeljima u otadžbinu i jedna ostane bez posla, ona druga će automatski povećati sumu novca koju šalje da bi roditelji imali dovoljno za izdržavanje.