Majstori za zaluđivanje naroda

Kako je nova godina i najbolja prilika da se "podvuče crta" ispod prethodne, direktora ove kuće Cvijetina Milivojevića pitali smo da li su meseci iza nas doneli napredak u komunikaciji učesnika političke srpske scene, koliko je novi Zakon o informisanju, kojem su se novinari protivili, uticao na izveštavanje medija i ono čitaocima možda najzanimljivije, da li srpski političari u ličnoj promociji idu u korak sa razvijenim svetom i koliko se oslanjaju na marketing radi podizanja rejtinga u biračkom telu. Ovaj PR stručnjak za "Vesti" je otkrio da se domaća scena sve više služi zapadnom metodom "spina", ili narodski rečeno, sluđivanja javnosti vešto plasiranim pričama.
 

Koje političke ličnosti su vaš izbor u prošloj godini?
- Ne bih mogao da se odlučim za jednu. To su predsednik Srbije Boris Tadić i ministar policije Ivica Dačić u tandemu i njihova opšta angažovanost, ali ponajviše u napretku Srbije u evropskim integracijama. Međutim, jednako i lider opozicione Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić, jer je uspeo da za godinu dana napravi partiju i postane više nego ozbiljna konkurencija vladajućoj Demokratskoj stranci.
 

A, ko su srpski skandal majstori u politici?
- Ne bih nikoga nazvao skandal majstorom, već spin majstorima, a tu titulu bi mogli da ponesu ministri Mlađan Dinkić i Božidar Đelić i potpredsednik Vlade Srbije Jovan Krkobabić. Oni su nerealnim obećanjima, može se reći, prevarili građane. Zaleteli su se i u nekim rokovima i tako ispali neodgovorni prema biračima.
 

Da li je uznapredovala kultura političke komunikacije u 2009. godini?
- Upravo, tu imamo jednu novu oblandu. Umesto klasične propagande i verbalne brutalnosti na scenu je stupilo spinovanje, pa se ne može razlučiti šta je istina, a šta laž. Očito se i ovaj vid komunikacije razvija i prilagođava novoj eri velike ekspanzije visokih tehnologija. Primer su nedavni izbori u beogradskoj opštini Voždovac, gde nije bilo otvorene prljave kampanje rečima, već se vodio spin rat vlasti i opozicije oko strateških pitanja u zemlji. Stranke na vlasti su napadale opozicione da su krive što nismo bliže Evropskoj uniji, a opozicija im je uzvraćala nabacujući odgovornost vlasti što je Kosovo sve manje u Srbiji.
 

Da li se popravlja situacija u parlamentu?
- Normalizuje se i počinje da liči na onu iz razvijenih demokratskih društava, jer se osećaju umereniji tonovi. Međutim, ne sviđa mi se novi Poslovnik o radu Skupštine Srbije, koji je prvobitno bio koristan da bi se brže usvajali zakoni, ali se sada vidi da je unazadio vrednost političke komunikacije, jer opozicija sve teže dolazi do reči.
 

Zato imamo neverbalne ispade, poput nedavne scene kada je poslanica radikala Gordana Pop-Lazić gađala cipelom, potpredsednicu parlamenta i funkcionerku DS Gordanu Čomić.
- To su PR gafovi. Retko se takva stvar dešava spontano, već uglavnom, a mislim i u ovom slučaju, nosi političku poruku protesta koja je upućena na ovakav način.

Kakva je atmosfera u medijima posle novog Zakona o informisanju, koji su novinari osporavali?
- Pojačana je autocenzura, pogotovu u tabloidima, koji su uškopljeni. Za sada, vlast nije koristila sve sudske mogućnosti protiv medija koje ovaj zakon daje, ali je on i dalje opasan, jer može i nevin da nastrada. Zato, uz čast izuzecima u novinarstvu, u Srbiji izveštavanje sredstava informisanja liči na osnivače tih medija. Moglo bi se reći da su mediji indigo odraz svojih gazda, bez novinarskog entuzijazma, elana i morala svedeni ponajviše na komercijalu.
 

Znači li to da srpski mediji počinju da izbegavaju krupne afere u zemlji?
- Centri moći vrše jednu vrstu komercijalnog pritiska na medije, tako što ne objavljuju određene informacije, da bi zauzvrat imali više kupljenog oglasnog prostora i drugih olakšica. To je, nažalost, otupljivanje novinarskog mača.
 

Predstavnici vlasti i stranački lideri u Srbiji se sve više okreću marketingu, a u poslednje vreme prednjači šef države Boris Tadić.
- Srbija je duboko u partokratiji, a stranački lideri su isti prvaci već 20 godina i nema samo onih koji su fizički nestali sa političke scene. Mada ustavno nemamo klasičan predsednički sistem, u praksi ga imamo, pa je premijer u senci predsednika i deluje kao da živimo u SAD. Time se urušava institucija Vlade, jer je šef države suviše vidljiv u javnosti i na najrazličitijim dešavanjima, pa i nekim od manjeg značaja. To troši instituciju predsednika i Borisa Tadića kao ličnost koja tu funkciju obavlja. Predsednik mora da ima pravu meru i ne sme da se pojavljuje ni suviše retko, ni suviše često.
 

Kako tumačite odlazak predsednika Srbije Borisa Tadića na sud zbog ispijanja šampanjca, posle trijumfa srpskih fudbalera nad Rumunima?
- Reč je o pokušaju da se priča o poštovanju zakonitosti, o zakonu jednakom za sve, izmesti iz surove srpske stvarnosti u jedan sud za prekšaje, pod svetlost sebi naklonjenih reflektora, u kojem postoji samo jedan junak, onaj koji se ne poziva na imunitet. Upravo taj projekat "Šampanjac" porodio je kontraefekat. Čak i komunikološke analfabete razumeju da je ovde reč o ogoljenoj demagogiji. Tadićev štab mogao je barem da se potrudi da angažuje nekog ozbiljnog pravnog stručnjaka. Svakako ne sudiju kozera, koji pita da li je ustanova na Andrićevom vencu u kojoj predsednik radi neka psihološka ordinacija. Jer, tanka je žica između ubeđivanja i obmanjivanja. Ovo drugo će nove generacije birača sve više kažnjavati.
 

Ima li primera političara koje ne prelaze granicu napadnosti?
- Recimo, ministru za rad Rasimu Ljajiću se dogodilo ga šlem spase prilikom obilaska jednog gradilišta i možda je to i bilo namešteno, ali je odlična poruka nekom ko treba da razmišlja o bezbednosti na radu. Ministar za infrastrukturu Milutin Mrkonjić je jednom prilikom bio prozivan što nema šlem i uspostavio je imidž ministra akcijaša. Taj "ho-ruk" marketing urodio je plodom i on ima pozitivan imidž i izvan glasačke mašinerije njegove stranke. Inače, prema našim istraživanjima, Ljajić je već godinama na čelu liste političara s najboljim odnosom prema medijima.