Drugovi su mi važniji od slave

Nije običan klinac taj Lazar Marković. Koliko god želeo da to bude, mladi Čačanin je postao srpski fudbaler o kome se najviše govori. Sa samo 17 godina ima etiketu omiljenog među navijačima Partizana, napadač je na kome se bazira igra, šira populacija fudbalskih zaljubljenika od njega očekuje da bude okosnica srpske reprezentacije...

Pre samo šest meseci za Markoviću su znali jedino njegovi roditelji, sjajni treneri u omladinskoj školi Partizana i menadžeri koji opsedaju mlade talente. A, popularni Markec je specifičan zbog činjenice da su u međuvremenu nije "pokvario". Redovno pohađa treću godinu Sportske gimnazije u Beogradu, druži se sa istim drugarima i uopšte ne želi da priča o novcu, koga će verovatno imati i više nego dovoljno kad se zna da već sada ima višemilionske ponude.

Moda na prvom mestu Svako ima svoju pasiju, tako je Markec automobile "zamenio" modom. "Volim da lepo izgledam, pa vodim računa o odeći i obući", kroz osmeh će Marković. "Ne pratim baš slepo modne trendove, ali gledam da budem aktuelan i da krpice budu kvalitetne, udobne i da odgovaraju mojoj ličnosti i godinama. Svoj stil bih opisao kao ležeran, ali elegantan. I za školu umem da se sredim".

I dok su drugi fudbaleri zimsku pauzu koristili za odmor i beg iz Beograda, najtalentovaniji mladi fudbaler Srbije, pre odlaska na pripreme u Tel Aviv, rešavao je kontrolne, pisao pismene zadatke, odgovarao i popravljao ocene...

"Do prošlog leta sam redovno pohađao nastavu, a sada na časove idem kad mogu.
Preciznije, kad stignem od treninga, karantina i utakmica. Jednom nedeljno se obavezno pojavim u školi. Voleo bih i više, ali prosto nije izvodljivo. Lakše bi mi bilo da vanredno završim školu, ali ne želim to. Hoću da zadržim vezu sa realnim životom. I da imam koliko-toliko normalno detinjstvo. Fudbal je moja najveća ljubav, strast i budući posao, ali potrebno mi je i obrazovanje. I druženje s vršnjacima, obične klinačke priče, koje nemaju veze s Partizanom. Dečko sam kao i svaki drugi, samo što su mi se neke stvari prebrzo desile. Možete da mi verujete ili ne, ali više uživam u druženju sa svojim školskim društvom, na časovima i odmorima, nego u takozvanoj slavi. Svestan sam da mi je pojavljivanje u medijima obaveza, ali mislim da me ima previše u njima. Nije normalno da neko sa 17 godina toliko priča i slika se za novine. Kao da sam ne znam šta napravio?! Ne foliram se, stvarno to mislim".

Za Lazara kažu da je jako skroman, o čemu svedoči i podatak da beži od objektiva, da mu je jako neprijatno kad ljudi žele da se fotografišu sa njim...

"Često i novinari traže da dajem intervjue unutar škole, a najviše mrzim da se slikam dok su druga deca tu. Sramota me i osećam se nekako glupo. Sa strane izgleda da se pravim važan, a uopšte nisam takav. I danas mi je neprijatno kad me na stadionu ili u gradu zamole za zajedničku sliku. Tako je bilo u Beogradskoj areni, na meču naših rukometaša sa Švedskom, kad su mi prišli momci stariji od mene. Pristao sam, naravno, vidim da me ljudi poštuju i vole, ali sam se u sebi pitao: "Zašto baš sa mnom?"

 

Završiće i fakultet Ko ga poznaje zna da mu je dve godine stariji brat Filip u svemu uzor i da od kada zna za sebe sledi fudbalera Partizanove klupske filijale Teleoptika. "Mnogo se volimo i mnogo smo vezani. Za njim sam došao u Partizan, zbog njega sam upisao baš gimnaziju koju je on završio, možda ću kao i on da studiram na Megatrendu. Ne znam koliko će mi vremena biti potrebno za to, ali potrudiću se da završim neki fakultet. Kao što su naši roditelji. Tata Negoslav ima privatni posao, ali je po profesiji građevinski inženjer, dok se mama Marina bavila advokaturom. Privlače me i njene pravne nauke. Videću, imam još fore da razmislim i odlučim se".

O školi priča sa velikom ljubavlju. Ne libi se da prizna koje predmete najviše voli, šta mu od gradiva ne odgovara. Baš onako iskreno, dečački...

"Najviše volim matematiku i istoriju. Da budem iskren, nije to zbog materije, nego zbog nastavnika. Baš znaju da nas zainteresuju i prenesu znanje. Predmeti jesu teški, ali meni na ta dva časa nikad nije dosadno. Zadovoljan sam kako mi idu jezici, ali sam imao problem sa latinskim. Uopšte ga nisam voleo, pa mojoj sreći nije bilo kraja kad sam ga izgubio".

U njegovoj školi nema ništa manje predmeta i materijala za učenje nego u drugim gimnazijama. Jedino se đacima daleko više gleda kroz prste i češće izlazi u susret nego na ostalim mestima.

"Moja škola je posebna zato što je pohađaju samo sportisti, pa zbog obaveza nikada ne može da nas bude svih tridesetoro u isto vreme. Imamo na stotine opravdanih časova i, ono što je najbolja stvar u celoj priči, mogućnost da se s nastavnicima dogovaramo oko termina odgovaranja. Nema čašćavanja ocenama, samo razumevanja za naše treninge, mečeve, takmičenja, probleme s povredama... Bez toga bismo teško mogli istovremeno da se školujemo i pravimo karijere".

Voli školu, ali u isto vreme priznaje da mu druženje sa loptom predstavlja najveće zadovoljstvo. Čak i kad nema profesionalnih obaveza.

"Nikada mi nije dosta fudbala. Valjda zato što sam tako mlad, pa ga još ne shvatam kao profesiju, već kao ozbiljnu zanimaciju. Kad je lepo vreme, obožavam da s drugarima igram mali fudbal u školskom dvorištu, za vreme velikog odmora. Onako, za svoju dušu. Bez opterećenja".

I u mlađim kategorijama bio ga je glas neustrašivog momčića, a da nije tremaroš mogli su da primete svi koji su ga gledali na prvim pripremama sa seniorskom ekipom, u debiju za prvi tim, derbiju sa Zvezdom.

"Nemam tremu uopšte, ni u fudbalu, ni u školi. Nisam ludo hrabar, nenormalno samouveren, drzak ili neozbiljan. Samo svemu pristupam s vedrije, pozitivne strane. Dam sve od sebe, pa šta bude! I u školi se tako ponašam. Nemam stav zvezde, ne tražim i ne očekujem poseban tretman. Igram na kartu svog znanja, koliko god ono bilo. Ne jurim odličan uspeh. Niti mi roditelji to traže. Jedino mi nikada ne bi dozvolili da odustanem od škole. A ima mnogo takvih primera".

Žal zbog ekskurzije Život profesionalnog sportiste ima svoju cenu. Iako tek na početku karijere, Marković je već morao da se odrekne nekih vršnjačkih zadovoljstava. "Nisam bio na srednjoškolskoj ekskurziji. U prve dve godine nije ni organizovana, a jesenas sam bio s mladom reprezentacijom dok su moji drugari i drugarice uživali u Firenci. Krivo mi je što nisam bio s njima, pogotovo kad sam čuo kako su se dobro proveli. To je iskustvo koje se ne može nadoknaditi, ali neću da kukam. Spreman sam na svaku žrtvu zbog fudbala. Eto, koliko ga volim"!

Miljenik cele ekipe crno-belih, ipak, iskreno priznaje da se tu i tamo posluži i nedozvoljenim sredstvima, pa čak i bude nestašan na časovima, mada nastavnici o njemu govore kao vaspitanom, mirnom, vrednom, skromnom i poslušnom...

"Ne znam đaka koji nikada nije koristio puškice, virio u knjigu, imao pomoć šaptača... Kažem vam, ne razlikujem se ni po čemu od svojih vršnjaka. Izbegavam takve stvari, ali ima dana kad zagusti, pa moram. I tada se trudim da ne preteram. Isto važi za šalu s drugarima. Nisam bukadžija, ali nisam baš ni miran kao bubica. Inače, draže mi je usmeno odgovaranje od pismenog. Tako ima više prostora za improvizaciju, a i ne volim baš dugo da držim olovku u rukama. Inače, učim najčešće uveče, kad završim s fudbalom, a moji ukućani odu na spavanje. Treba mi mir".

Zbog obaveza u Partizanu ni punoletstvo ne može da proslavi kad mu je vreme.

Prvi pogodak Novom Pazaru
GODINA: 17
DATUM ROĐENjA: 2. mart 1994.
MESTO ROĐENjA: Čačak
VISINA: 1,75 m
MESTO U TIMU: Napad
KARIJERA: Borac Čačak (mlađe kategorije), Partizan
DEBI ZA PARTIZAN: u poslednjem kolu u sezoni 2010-11, 29. maja 2011. protiv Slobode u Užicu (2:1), u 72. minutu zamenio Kizita
PRVI GOL: U prvom kolu ove sezone, 13. avgusta 2011. u Beogradu protiv Novog Pazara (5:0), zamenio Pašeka i pogodio u 83. minutu
UČINAK U PARTIZANU: U Super ligi 16 mečeva - šest golova, U kupu jedan meč - jedan gol, u Evropi četiri utakmice
REPREZENTACIJA: Srbija - U17 (osam mečeva), U21 (dva meča)

ŠTA NISTE ZNALI O LAZARU MARKOVIĆU
Ne pijem kafu, nemam devojku
* Krenuo sam na časove vožnje, u martu postajem punoletan, pa ću valjda da se na treninge vozim automobilom, a ne gradskim prevozom.
* Leti, kad sam kod mojih u Čačku, svugde se vozim biciklom
* Volim da igram i mali fudbal, na turnirima u Atenici, Čačku ili samo terminima u balonima.
* Obožavam tradicionalnu kuhinju, mamine i bakine sarmice su neprevaziđene.
* Slabo se pojavljujem u gradu, kad sam u Čačku najviše mi prija vreme provedeno sa porodicom, babom, dedom i ujakom.
* Kad me otac Negoslav ne vozi za Beograd, onda putujem autobusom. Niko i ne zna da sam to ja, obično se krijem na zadnjem sedištu.
* Kafu ne pijem, ujutru najviše volim limunadu.
* Devojku nemam. Sad mi nije ni potrebna, želim da se maksimalno posvetim fudbalu. Biće vremena za ljubav. 

Prijateljstvo sa Damjanom Partizanovog golgetera za školsku klupu vezuje i veliko prijateljstvo sa Damjanom. "I moj najbolji prijatelj se bavi sportom, samo tenisom. I dobro mu ide. Imamo slične ambicije, rezone, interesovanja i družimo se kad god stignemo. Retko izlazimo, ali redovno, sa još nekoliko drugara i drugarica, idemo u bioskop. Skoro svake nedelje, najčešće u Ušću. Gledamo različite žanrove. Posle obično sednemo u neki kafić na piće, ispričamo se o svemu i svačemu, a onda svako na svoju stranu". Nisam lud za automobilima Voli da koristi taksi-usluge, ali to ne radi da bi se "dokazivao u društvu". "Nema to veze sa parama koje sam počeo da zarađujem", jasan je Marković. "Imao sam ih i pre, od roditelja. Samo, nekada moram da žurim sa jednog na drugi kraj grada, nekada mi se duže spava... Brat ne može da me odveze ili drugarice, koje dolaze sa Voždovca, ne stignu da me "pokupe"... Upisao sam školu za vožnju, ali ni na tim časovima nisam redovan. Položiću, naravno, mada nisam lud za kolima. Automobili su za mene samo prevozno sredstvo koje olakšava život. Ništa više od toga. Ne čitam časopise o njima, ne oduševljavam se tuđim kolima, niti opterećujem onim koja ću sebi kupiti".