Predizborne trube (2): Kič glumci srpske sapunice
- Da bi se narod ubedio u ono što govore, nisu dovoljne samo reči, već i dela. Počev od predsednika države, svi se trude da paze šta zapravo neće izgovoriti, umesto šta će kazati. Govori im nemaju sadržaj, frazerski su i samoreklamerski.
Posle Đinđićeve epohe rekao bih da je u javnom obraćanju Tadić imao nekog uspeha, ali u situaciji kada vodi računa šta da ne kaže, njegova obraćanja postala su veoma bleda.
Recimo, Predrag Marković je neko ko vodi računa o estetici govora, ipak, sa promenljivim uspehom. Gestikulacija može da pomogne ubedljivosti ako imate sadržajan govor.
Dragan Đilas je neko ko ima najviše usklađene govore sa gestikulacijom i temperamentom. Ali, pošto nije dobar govornik ni gestovi ne mogu da ga izvuku. Zato je kompliment nazvati srpske političare čak i trećerazrednim holivudskim glumcima.
Pročitajte još: |
Zapravo su kao likovi iz sapunica. Pričaju koješta i šetaju okolo namešteni tip-top, nisu u stanju da pokažu neki ljudski nedostatak čak ni u odevanju. Kako se ponašaju i govore to je potpuni kičeraj.
Da li jedan ministar policije treba da izgleda kao da ne može da potrči? Zar ministar policije, ko god da je, ne treba da bude nevidljiv, neupadljiv i da dela umesto njega govore - pita se profesor Stanojević.
Političari imaju svoje stručnjake za izgled i ponašanje u javnosti, koji im pišu govore i uče ih kako da drže ruke, kada da klimaju glavom ili se nasmeju ne bi li nas ubedili u svoja obećanja. Stanojević ocenjuje da je njihova stručnost očigledno pod znakom pitanja.
- Uglavnom su to nečiji puleni i istomišljenici, samoproglašeni stručnjaci koji kopiraju zapadnu političku scenu i bez razmišljanja je preslikavaju, ali to naravno nije kod nas primenljivo. Zato su naši političari kao klonirani. Prirodno je što su nesigurni kada angažuju školske drugare za savetnike. Pri tom, teško im je da priznaju svoje nedostatke.
Jednom me je jedan političar pitao za savet i ukazao sam mu da govori "svo vreme", na šta je on bez pardona slagao i odgovorio da izgovara "sve vreme".
Ipak, nismo sve usisali sa Zapada. Politička bahatost je posebnost srpske političke scene.
- Naš političar mora uvek da bude glavni. Recimo, bahatost je da bivši ministar kulture Branislav Lečić u poseti jednom mestu doktorima nauka drži predavanje o kulturi!
Bahatost je da novinari trče za vama i da vas pitaju milion puta, a vi ih ignorišete, ili još gore čupate mikrofone... Razlika između nas i sveta jeste ta što kada na Zapadu obmanete javnost nemate šansu da se vratite na javnu scenu, a ovde možete i po 20 puta.
Stanojević godinama podučava studente veštini govorništva. Čim političar progovori, on zna da li manipuliše i laže, ali priznaje da mu akademsko znanje i iskustvo u Srbiji nije neophodno za takvu procenu.
Dosadne imitacije
- Nijedna politička struja nije pokazala da može da uradi za nas ono što obeća. Obraćaju se drsko i ponavljaju neistine. Ne treba analiza govora tela da bi se utvrdilo da ne govore istinu čim otvore usta. Da se nikome ne veruje, pokazuje sve manja izlaznost birača. Ne pronalaze se ni unutar političkih partija nova lica, jer svi žarko žele da liče na svoje vođe, pa su im obraćanja beskrajno dosadna.
Pogrešna reklama
- Nije mi jasno kako političar može da daje krv pred kamerama i da se time hvali?! Osim što je to krajnje neukusno, zar ni oni ni njihovi savetnici ne znaju da bi daleko više efekta imale pozitivne glasine da su to uradili diskretno bez kamera, da bi takva poruka bila mnogo sugestivnija nego da se hvalite okolo.
Predsednička nebuloza
- Nije mi jasno kako to Boris Tadić proglasi ovu godinu godinom beba, a posle dve nedelje poskupe pelene?! - iščuđava se Stanojević. |