Majka se pravila da me ne poznaje

Humor je najmoćnije oružje u borbi sa nedaćama, uveren je Dejan Kovačević 33-godišnjak koji otkako se rodio baš nije imao mnogo razloga za smeh. Rođen je bez ruku i noge zbog čega su ga roditelji ostavili.

Detinjstvo je proveo gledajući kroz prozor - čekajući majku koja nikada neće doći. I još mnogo puta je osetio grubost i bezdušnost ljudi. Ali, on neće o tome. Uporno zbija šale i prepričava kako je morao mnogo da se potrudi da bi ga okolina prihvatila.

 

- Ako, ništa, uvek sam bio najbolji u skakanju na jednoj nozi! Imam svoju posebnu tehniku. A, je l' vas zanima kako se vozim gradskim prevozom? Zagrlim šipku kao devojku i ne puštam! I uvek ustajem starijima, mamama sa decom, i naravno svim lepim ženama - priča Dejan pred čijim optimizmom može da se postidi svako.

Telefonira, piše SMS poruke, brije se sam, podiže čašu...
- Živim kao podstanar, imam devojku, nisam od onih koji kukaju i očekuju pomoć, već živim od svog rada, pisanja, pomoći dobrih ljudi...

Ne oslanjam se mnogo na državu, jer znam da smo svi u velikom problemu. Dotrajale su mi proteze, a opet bih se odrekao novih kada bih mogao da obezbedim neki mali krov nad glavom, neki kutak u kojem bi mogao da živim punim plućima. Da se oženim i stvorim svoju porodicu. To je najvažnija stvar na svetu. Porodica je pokretač!

Šale sa devojkom   - Sa svojom devojkom stalno zbijam šale. Kada pričamo o venčanju, ja joj kažem:   "Ne brini, draga, reći ću im da mi stave burmu oko vrata. Ili na nožni prst, ali prvo moram dobro da operem noge" - u svom stilu šalio se Dejan Kovačević, za koga su prijatelji nedavno održali humanitarni koncert u Centru Sava na kome su nastupali Merima Njegomir, Aleksandra Radović, Kaliope, Sergej Ćetković, Nataša Bekvalac...

 

Detinjstvo u bolnicama

Dejan je rođen u Novom Sadu s fizičkim nedostacima, zbog kojih su mu roditelji okrenuli leđa.

- Ali, priroda je pokazala da i mogu da se izborim i uspem. I ja se radujem. O roditeljima najviše znam iz priče - da su me napustili i nisu se interesovali. Odrastao sam po bolnicama i rehabilitacionim centrima, ali nikada nisam dozvolio da mi ljudi prilaze sa sažaljenjem i omalovažavaju me. Nije bilo lako, jer sam morao sam da naučim da pišem, crtam, da se brijem, obučem, umijem, okupam, operem zube.

Moj život je borba sa skepticizmom. Igrao sam se sa decom, ali mnoge stvari nisam mogao. Nisam dozvolio da budem različit od drugih, pa sam pokušao da im skrenem pažnju na šale.

 

Ispričali su mu da je kao dečak stalno iščekivao mamu.

- U bolnici bi mi rekli: "Tvoja mama neće doći." Odgovorio bih: "Ne, moja mama mnogo radi, ona me voli i doći će." Bio mi je najteži trenutak kada sam kao odrastao čovek čuo sve to. Šta sam morao da podnesem kao mali.

Još kao dete počeo sam da razmišljam kao odrastao čovek. Morao sam da se borim da osvojim pažnju, razumevanje i ljubav. Sve ono što jednom detetu pripada. Ništa gore nema od toga da se boriš za nečiju ljubav. To je pakao! Da se jednostavno nadaš da će neko doći da ti kupi čokoladu, da svi budu zadovoljni oko tebe, a ti kao neko zamorče sediš u ćošku, samo zato što si tako rođen, i to je očigledno jedini tvoj greh.

Nedostatak roditeljske ljubavi urezao izbaždario je Dejanovo srce da se i bez toga može.
- Kažu da sam je upoznao, da me je dva-tri puta vodila na kontrole u Beograd. Ali, iz tog doba sećam se samo jedne scene - da smo bili u autu i da sam rekao "mama", a ona je odgovorila: "Nemoj me zvati mama, zovi me Biljo." To mi je ostalo kao urezani trag.

Mislio sam da je nešto ljuta na mene. Naredni put sam je sreo slučajno, jer je imala restoran u Crnoj Gori, a ja sam boravio u Institutu "Simo Milošević". Desilo se da sam sa društvom ušao u baš taj restoran i da je ona došla da nas usluži. Prepoznala me je, ali ništa nije rekla, samo je otišla.

Dar patrijarha Pavla

Majka je Dejana obišla kada je imao 20-ak godina i ležao na VMA u Beogradu.
- Na prijavnici se predstavila kao članice komisije za kategorizaciju invaliditeta. Očekivao sam da će mi reći: "Sine, izvini, bila sam mlada. Nisam znala šta ću." Očekivao sam da će mi reći: "Želela bih da ti pomognem."

Ona je, u stvari, došla da me moli da joj ne pominjem ime u medijima, jer joj narušavam brak sa drugim čovekom i pravim probleme. Donela je veliku korpu sa slatkišima i u šaci je držala nešto para. Saznao sam da je mnogim ljudima rekla da sam umro. Posle sam čuo da dobila bodove za stan kao majka invalida.

Plemenitost bez granica   U Dejanovom životu postojala je još jedna žena, koja je za njega bila kao majka. - Radila je u bolnici u Novom Sadu i odvodila me kod nje kući da upoznam njenu porodicu i život van bolnice.   Od svoje skromne plate odvajala je i za mene. Cela njena porodica se ponašala prema meni sa ljubavlju. Uvek mi je govorila da imam najlepše oči, da sam najbolji. Preminula je pre sedam godina i njen odlazak ne mogu da prebolim.

Otac ga je posetio nekoliko puta.
- Ali, kažu, o pokojnicima sve najbolje. Meni je važno da sam im sve oprostio. Davno! I nikada nisam imao gneva, iako me je kroz život mučilo samo jedno pitanje - zašto? Ne zašto sam rođen ovako, već zašto su me napustili i okrenuli leđa. Ali, znam da sam mnogo toga naučio, kao i da neću dozvoliti, kad budem imao decu, da dožive ni delić onoga što sam ja morao.

Dejan sanja ponekad da vozi motor, a mašta da osnuje fond za pomoć deci oboleloj od leukemije. Obožava lik Srećka Šojića i Radoša Bajića, koga bi voleo da upozna. Divi se Novaku Đokoviću i rado prepričava kako ga je jednom uživeo video. Nikada neće zaboraviti susret sa patrijarhom Pavlom.

- Sa njim sam se upoznao na VMA. Rekao mi je: "Dejo, kada ljudi budu počeli sa tobom da pričaju, iz tvojih očiju će prepoznati koju poruku nosiš ti od onoga gore. Ti si izabran da budeš taj koji će ljudima vratiti samopouzdanje i volju za životom. Kada budu čuli za tvoje nedaće, valjda će shvatiti koliko treba da budu srećni što imaju život zdrav i prav, što im je Bog dao normalnu porodicu i zdravlje, a oni se žale zbog nekih sitnica i krive sebe zbog gluposti koje su toliko nevažne u životu." Poklonio mi je Sveto pismo i jednog krpenog medu...
 

Pomoć bolesnom dečaku   Dok je sakupljao novac za proteze, Dejan je saznao da je jednom dečku hitno potreban novac za presađivanje koštane srži.   - Taman sam sakupio toliko koliko njemu treba, a opet nije bilo ni trećina za moju operaciju. Družeći se sa njim, oraspoložio sam ga, šarmirao, a on je meni vratio volju za životom. Saznao sam da ima samo baku i da nema ko da mu pomogne. Ni trenutka nisam razmišljao. Prebacio sam mu novac. On je danas dobro i ja sam srećan zbog toga.