Dragan Savić: Harmonika mi je kao treće dete

- Od malih nogu sam se interesovao za harmoniku. Na moje insistiranje uz podršku roditelja upisao sam nižu muzičku školu koju sam i završio, a potom sam krenuo na privatne časove kod naših poznatih harmonikaša.

Moj učitelj bio je i legendarni harmonikaš Bata Kanda.

Harmoniku toliko volim, kao da je deo mene, kao da mi je treće dete i u stanju sam sve da uradim za nju - kaže Dragan Savić.
 

Koga ste sve pratili na harmonici?
- Ne znam koga nisam. Moj orkestar i ja smo pratili sve naše poznate pevače - Šabana Šaulića, Snežanu Đurišić, Acu Ilića i mnoge druge. I sa svima je saradnja bila odlična, pa ne mogu nikog posebno da izdvojim.
 

Da li je danas teško biti muzičar?
- Danas se kriza oseća svugde. Ali, što se tiče našeg posla, ako ima kvaliteta, onda nema krize. Međutim, prvo mora da se definiše šta je kriza. Da li su kriza smanjena materijalna sredstva ili smanjen obim posla. Definitivno je 70-ih i 80-ih godina bilo zlatno vreme za muziku. Verovatno se tada bolje zarađivalo i dobro živelo od ovog posla. Ali, ja sam i danas zadovoljan.

Mora da se uloži u posao i u sebe da biste bili uspešni. Različite su tu kategorije što se tiče našeg posla. Neko neće da radi za male pare. Ne volim da komentarišem pevače, ali zna se koji pevači kod nas dobro žive od muzičkog posla.
 

Da li postoji sujeta među harmonikašima?
- Da, i to velika, nažalost. Sujeta nama muzičarima škodi i to mnogo. Ne znam, valjda je to tako u prirodi, pa i kod nas, jer mi harmonikaši smo valjda tako napravljeni da vlada sujeta.  

Da li su sujetnije mlađe ili starije kolege?
- Poznajem mnogo mojih starijih kolega, poznatih harmonikaša, i o njima mogu da kažem samo najbolje, jer oni su meni dosta pomogli. Tako da ne bih odvajao da li su sujetnije mlađe ili starije kolege. Uglavnom je to isto, valjda zbog konkurencije u poslu.
 

Da li nastupate u dijaspori?
- Uglavnom ne, ali ne zato što neću, već nije bilo prilike, ali nadam se da će biti. Mada koliko čujem ni u Evropi ne cvetaju ruže vezano za naš posao. Uglavnom nastupam u BiH, Crnoj Gori, Srbiji, Makedoniji. Svaki vikend sviramo na svadbama, jednom sam čak u sredu svirao krštenje.
 

Da li ste želeli nekog da pratite na harmonici, a niste imali priliku?
- Sa Tozovcem nisam nikad radio pre proslave "Vesti" i tada mi se ispunila životna želja. Poznavao sam ga od ranije, ali nisam imao prilike da ga pratim na harmonici i za mene je to velika čast.

Bez matematike   Snimili ste i album sa kolima. Da li je teško danas snimiti CD? - Nije teško. Ako imaš novac nije ništa teško i problem, ali teško je sve uraditi kvalitetno. Kupiš kompozicije, platiš puno para i to je to. Mada ja sam komponujem kola, pa mi je lakše. Počeo sam da radim i za druge pevače, ali ne bih još imena da pominjem. Ne volim da se hvalim, niti da čujem kada pričaju kako rade velike projekte. Ispada kao da grade Kineski zid. Čovek dobije tekst, na to ide melodija, uđe se u studio i snimi se. Nema tu neke matematike.   Prvi muzičar u porodici   Da li biste voleli da se vaša deca bave muzikom? - Bio bih presrećan da moj sin Mihajlo (6) svira harmoniku ili da se bavi muzikom uopšte. Ali, neću ga terati i ne bih voleo da se bavi ovim poslom zato što je to moja želja. Ako on i moja ćerka Andrea (2) budu pokazivali interesovanje za muziku biću zadovoljan. Inače, u mojoj porodici se pre mene niko nije bavio muzikom - otkriva Savić.