Najveća srpska magija

Igor je postao medijski poznat po serijalu TV Pink "Igorova ulična magija", kada je u većim gradovima Srbije na ulici startovao prolaznike i zasmejavao ih do suza svojim mađioničarskim trikovima.

 

Kako ste ušli u mađioničarske vode?
- Često sam sa drugarima išao u cirkus. Dok su oni maštali da budu artisti na trapezu, ja sam bio fasciniran čovekom u crnom fraku, sa plaštom i cilindrom iz koga su izletali golubovi i iskakali zečevi. Kada sam bio sam u kući, oblačio sam se kao mađioničar i satima stajao pred ogledalom izvodeći kobajagi trikove sa flašama, čašama ili kartama... Zamišljao sam da sam na pozornici i da mi gledaoci aplaudiraju.
 

Da li sećate kada ste izveli prvi trik?
- Nadomak beogradske Cvetkove pijace otkrio sam prodavnicu sa mađioničarskim rekvizitima. Bio sam u to vreme jedan od boljih učenika u elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla" i sećam se da sam sav novac koji sam imao potrošio na kupovinu knjiga i rekvizita. Pre, ali se sećam da sam sav novac koji sam tada imao kod sebe potrošio na kupovinu knjiga i mađioničarskih rekvizita. Počeo sam da učim, mešao karte, gutao kuglice, vadio svašta iz ušiju. Deda, zbog koga sam se odlučio za elektrotehniku, stalno mi je govorio: "Sinko, radi nešto, nemoj samo da mlataraš rukama pred ogledalom"!
 

Koje veštine ste prvo savladali?
-Već sa 16 godina važio sam za dasu koji može žabu da pretvori u labuda, keca u peticu, školski dnevnik u vasionski brod. Šalim se. Priznajem, svoje umeće koristio sam kada bi me profesorka matematike prozvala da odgovaram, a ja nisam bio spreman. Tada bi kreda nestajala iz moje ruke i tek pred kraj časa sam je vadio profesorki iz kose. Znanje sam koristio i za pravljenje đačkih puškica kada su pismeni zadaci.

Balkanski majstor   Igor Trifunov rođen je pre 38 godina u Beogradu. Poznat je po serijalu Igorova ulična magija.   Rado pamti prvo mesto na Trećem kongresu mađioničara Balkana 2003, a godinu dana kasnije na Kongresu mađioničara u Sloveniji bio je treći po mađioničarskom znanju i umeću.   Na Balkanskom kongresu mađioničara u Solunu 2010. godine bio je najbolji. Taj uspeh ponovio je i prošle godine osvojivši Gran pri na Kongresu mađioničara u Mariboru.   Oženjen je i veruje da će njegov sin Petar, koji ima pet i po godina, biti takođe mađioničar: - Već je glavni dasa u obdaništu jer ima tatu koji je mađioničar. Petar prisustvuje osmišljavanju i uvežbavanju svih mojih dečjih predstava, smeje se, negoduje, po njegovim reakcijama znam šta će da uveseli decu. Pored mene zavoleo je i životinje, posebno golubove. Ranije sam radio i sa zečevima, ali to su životinjice koje traže posebnu brigu i negu.

Trenirali ste i karate?
- Bio sam dva puta vicešampion SCG, dogurao sam do braon pojasa, ali sve više su me privlačili izlasci i devojke, a sve manje naporni treninzi. Na karate seminarima i kondicionim pripremama izvodio sam predstave za drugove iz karate kluba.
 

Vi ste nesuđeni profesor istorije?
- Upisao sam studije istorije, na fakultetu sam upoznao svoju sadašnju suprugu Jasminu. Tražila mi je lepak da zalepi sliku u indeks. U džepu sam imao takozvane mađioničarske čikago loptice, pa sam počeo da je zasmejavam. Vadio sam ih iz njene tašne, rukava, nedara. Omađijao sam je, kako ona voli da kaže. Danas imamo sina Petra.
 

Kada ste postali profesionalni mađioničar?
- Bombardovanje Srbije je bilo prekretnica u mom životu. Od nečeg je moralo da se živi, pa sam odlučio da unovčim svoje znanje. Do tada sam besplatno zabavljao decu svojih prijatelja, a zatim sam vrlo brzo počeo da zarađujem mnogo više od prosečne srpske plate. Jasmina je nastavila da studira, ali je postala i moja asistentkinja i počeli smo zajedno da nastupamo. Silno smo se zabavljali.
 

Od koga ste sve učili?
- Počeo sam da odlazim redovno na kongrese mađioničara u regionu, ali i Evropi. Gledao sam vrhunske majstore. Rešio sam da nastupim 2001. na takmičenju mađioničara SCG, tačnije na Ju- Beo medžik kongresu. Osvojio sam drugo mesto i to smatrao fenomenalnim uspehom. Mentor mi je postao naš poznati mađioničar Milivoje Bugarčić, pa sam pored njega usavršio trikove sa živim golubovima i oni su sada moja profesionalna lična karta.
 

Šta su vam prolaznici najčešće tražili u emisiji "Igorova ulična magija"?
- Najviše njih je tražilo da im pretvorim 100 dinara u 100 evra ako sam emisiju snimao u okolini nekog tržnog centra ili pijace. Nikada neću zaboraviti čoveka koji je u Knez Mihailovoj ulici jedva pristao da zabada šiljke u sanduk u kome je bila moja asistentkinja. Na kraju mi je u poverenju rekao: "Zamislio sam da je u sanduku moja tašta, i odmah mi je laknulo".

Glumci na obuci   - Zabavljam decu mnogih medijski poznatih ličnosti na novogodišnjim i rođendanskim proslavama. Mame i tate, glumci, pevači ili sportisti često me zamole da im pokažem kako se izvodi neki trik da bi bili zabavni u društvu. Recimo, glumac Svetislav - Bule Goncić već može da kaže za sebe da je vrstan mađioničar, a ja sam mu bio učitelj. Učio sam trikovima i glumca Vuka Kostića.

Uskoro idete na kongres mađioničara u Austriji?
- Posle toga me čeka pravi izazov, Evropsko prvenstvo za mađioničare u Engleskoj. Mnogi me pitaju da li se i koliko dugo pripremam za ta takmičenja. To je kao kada naučiš da voziš bicikl, trikovi se nikada ne zaboravljaju. Najvažnije je da na takmičenjima imaš svoje autentične trikove i da osmisliš mađioničarsku priču, predstavu koja traje desetak minuta.
 

Da li imate neostvarenu profesionalnu želju?
- Sa svojom asistentkinjom Anom Dimitrijević osmislio sam iluzionistički spektakl za decu Igorov magični šou, i izvodimo ga u beogradskom Domu omladine. Moja Jasmina prestala je da mi asistira kada je završila fakultet, rodila Petra i zaposlila se u Muzeju genocida.

San mi je da u Beogradu pronađem prostor u kome će se održavati mađioničarske predstave za decu, ali i za odrasle. Jer mađioničarstvo nije više cirkuska veština, odavno je u svetu umetnost.

Počelo je sa Hudinijem, nastavilo se sa Koperfildom, nadam se da ću sledeći na tom spisku biti ja. Velike iluzije su moj veliki san.

Problem je novac, jer svaka košta najmanje desetak hiljada evra. Dejvidu Koperfildu je lako, on je institucija, iza njega stoji ogromna mašinerija. Ali, sigurno ne bih bio lošiji od njega da imam dovoljno para, medijsku podršku i sponzore. Mađioničarstvo je isplativa umetnost.

Na sceni sa Koperfildom   - Kada je svojevremeno Dejvid Koperfild gostovao u Beogradu, nisam propustio priliku da gledam njegovu predstavu. Koperfild je u jednom trenutku bacio u gledalište 10 frizbija i pozvao gledaoce koji su ih uhvatili da mu se pridruže na bini. Bio sam među njima. Koperfild je izveo fenomenalnu iluziju sa automobilom koji nestaje. Kasnije su moje kolege, beogradski mađioničari, pričali kako sam i ja bio učesnik predstave, pomagao sam Koperfildu da izvede iluziju i pravio gužvu na sceni.