Otac poginuo među Srbima, braća pucala jedan na drugog
"Nalazimo se trenutno na liniji razgraničenja, tzv. Bulevaru jedinstvenog podeljenog Mostara, tako ga ja zovem. Bio sam učesnik ove bune, neko ga zove odbrambeni, neko domovinski, a neko okupatorski rat... Dao sam najbolje godine života", počinje svoju priču za radio "Slobodna Evropa" Zoran Laketa, koji je pre rata živeo životom svojih vršnjaka u očekivanju posla u mostarskoj vojnoj industriji "Soko".
Kao vazduhoplovni tehničar verovao je da će sukobi ovaj grad zaobići jer, kaže, malo ko je, poput njega, do tada znao ko je Srbin, ko Musliman, a ko Hrvat. "Mostar je nadaleko bio poznat po najviše mešanih brakova, radovao sam se i Bajramu i Božiću. A onda je krenulo, mi tako smo ostali u gradu... ja sa 25 godina, a moj pokojni brat je imao 23 godine", priča Laketa.
Nakon što je sa bratom odbio da se priključi rezervistima Jugoslovenske narodne armije, mobilisan je njegov otac koji je ubrzo nakon toga poginuo u Vojsci Republike Srpske.
Početak hrvatsko-muslimanskog sukoba Zorana zatiče u zapadnom delu grada, a njegov brat i majka ostali su u porodičnoj kući u istočnom delu Mostara.
Zoran postaje vojnik Hrvatskog vijeća obrane (HVO), a njegov mlađi brat pripadnik Armije BiH, u kojoj je i poginuo.
"Morao si negde da budeš jer bi crk'o od gladi ili bi te negde mobilisali u ovom prljavom ratu gde su živi ljudi bili štitovi. Mi iz jedne obične radničke familije bili smo u tri vojske, brat mi je poginuo u Armiji BiH. Ja sam faktički u jednom periodu života pucao na brata i brat na mene. Strašno je sad to nekome u svetu objasniti, al' tako je bilo", priča Zoran koji je među prvim prešao na "drugu stranu", mada o stranama ne voli da govori - za njega je Mostar jedan.
"Možda je i sreća što sam bio u HVO da sam mogao da pomognem nekome. Bio sam najobičniji vojnik. Onome kome nisam pomogao nisam ni odmogao... Ali bila je to jedna velika drama, nisam bio bratu na sahrani, nisam majku video skoro godinu i po dana", kaže Laketa.
Zahvaljujući prijateljima iz Mostara podigao je spomenik bratu, a kasnije i majci. Od boračkih organizacija ništa nije dobio. Odbio je da postane deo "tora", zbog čega je i danas bez posla, navodi radio "Slobodna Evropa".
"Tražio sam da radim u zračnoj luci ili aerodromu... Da krenem negde od najniže stepenice, ali redovno sam dobijao odbijenice jer je sada i na aerodromu struktura "jedinstveno podeljeni Mostar SDA-HDZ".
Laketa i danas ima Titovu sliku istetoviranu na ruci. Dugogodišnji je predsednik društva kroz koje pokušava da približi mlade generacije.
"Mogu biti ja pravoslavac ili Hrvat, možeš se ti tako osećati, ali ti si Hrvat iz BiH ili Bošnjak iz BiH. Na početku su govorili biće zlatna neka kašika, ja je još nisam video. I da imam zlatnu kašiku nemam šta da stavim u nju, a žao mi svih ljudi, poput mene, koji su danas na marginama, nigde ih nema, životare i ćute.... Žao mi ih, žao mi ih je", poručuje Laketa.