Kafana kao institucija kulture (2): U birtiju na magarcu

Dovodili su čočeke iz Skoplja, metere, zurlaše, iz Masurice i Ciganke, čuvene po razbludnim očijma i vrelim telima, zapisao je Bora Stanković o vranjskim hanovima i mehanama gde se duša lomila na tankoj liniji sevdaha i karasevdaha. U starom, meraklijskom Vranju, kafane su za mnoge bile druga kuća.

- Kafana je mesto gde čovek odmara od sveta koji je ostavio na njenim vratima. Mesto gde se razmenjuju mišljenja, tračevi, nežnosti, pesnice i svako razmenjivanje koje čini dostojnim život čoveka. Jer, bez razmene, bez duševnog davanja i primanja, nismo ljudi nego roboti - kaže poznati vranjski boem Dragan Kostić Tc, učitelj u penziji.
 

Ako je kafana drugi dom za većinu Vranjanaca, za najznamenitijeg među njima Boru Stankovića bila je prvi.

- Bora je uživao u kafani, družio se sa ljudima koji su uz piće i pesmu otvarali dušu starog Vranja. Slušajući razne priče, gradio je svoje književne likove poput Mitketa, hadži Tome, Arse, Koštane, efendi Mite, gazda Marka...

Uživao je u domaćem vinu u Paničkinoj kafani sa šarenim kariranim stolnjakom i sedeo do visoke peći na drva. Oko podneva bi odlazio u kafanu Solun, koja se lepila sa Gradskom crkvom Svete trojice. Popodne, pošto bi odmorio, čezom bi odlazio put Vranjske Banje, gde je sedeo u gostionici Kosovo i kafani Bosna - priča Kostić.

 

Za pravog boema i merakliju kafana je bila sve samo ne mesto za neumereno opijanje i tamanjenje roštilja.

- Muka je kad vidite danas ljude koji nemaju meru. Opijaju se, žderu, a kafane pred naletom kafića i klubova nestaju. Da bi preživele, utrkuju se ko će bolje organizovati rođendane dece, krštenja, mladence...

To uzima dušu kafani. Neke da bi uveče privukle mlade angažuju preglasnu muziku i folk pevače, te se sve svodi na igranje oko stola. Retke su one gde čovek može da sedne, da otvori dušu i kad mu dobro ide i kad je loše - sa setom priča Kostić.

Nekadašnje kafane, koje su bile duša Vranja, pred naletom vremena i istorijskih lomova nestajale su zajedno sa svojim vlasnicima. Stariji žitelji sa uzdahom se sećaju kafana kao što su Belo jagnje, Paničkina, Prizren, Solun, Džokina, Gužvina...

 

GUŽVINA KAFANA Piće da udari u glavu   Dragan Kostić U blizini Gornje čaršije nalazila se čuvena Gužvina kafana. Bila je čuvena pre Drugog svetskog rata kao stecište putnika namernika iz planinskog kraja Poljanice. - Domaće vino i rakija, goč i piska klarineta, zanosno uvijanje tamnoputih pevačica uz daire izvlačile su i poslednji dinar seljacima koji su na konjima trgovali po varoši.   U podrumu u slami, gde su bile velike kocke leda, hladilo se piće koje tako udari u glavu da goste ostavlja na konak što se dodatno plaćalo. Konji su uvođeni u dvorište gde ih je momak čuvao, a pripiti seljaci spavali su na kafanskom podu obloženom prostirkama od rogoza. Kafana je posle rata promenila vlasnika i bila poznata pod imenom Poljanica - priča Dragan Kostić.

Među najstarijim kafanama bila je ona u hotelu Vranje, koju je otvorio Janča Jovanović Baldžija krajem 19. veka, i kafana Evropa.

Kafana u hotelu Vranje je imala i letnju baštu koja je do početka 90-ih godina prošlog veka bila kultno mesto za porodična okupljanja ponedeljkom uveče, uz svirku starog Bakije Bakića, uz roštilj, domaće vino iz balona. Truba Bakije Bakića zanosno se prosipala kaldrmom niz Gornju čaršiju, to je bilo meko, mekamlijsko, iz duše sviranje, čas setno, sa suzom u očima, a čas veselo, razuzdano, bacajući telo u zanos, misli u greh.

 

KAFANA PRIZREN Kafa s ratlukom   Kafana Prizren je otvorena pre Drugog rata i nalazila se tik pored crkve, išla u dužinu i pružala se sa tri štale, ajetom i dvorištem.   Kafanski prostor sastojao se iz velike sale sa oko 50 stolova, imao je i intimni deo, salu sa bilijarom, gde su se igrale i ostale društvene igre sa kartama i dominama. Kafana je imala pet soba za noćenje i uvek su bile pune.   Radila je i posle Drugog rata dok je nije konfiskovala nova vlast.   Miša Janjić O čuvenoj predratnoj Prizren kafani svom sinu Miši kazivala je majka Smilja i zapisivala u svojoj svesci uspomena kako se odvijao društveni i kulturni život u kafani: - Leto. Od vrućine i omorine opusteli sokaci. U centru varoši, lipe sa lišćem utrnule, kao u ramu za slike. Tek u podne, kad sunce odskoči prema Goliču, varoš se prene iz dremeži.   Trgovci u letnjim odelima, sa šeširima od slame, nogu pred nogu, dolaze da otvore radnje, načičkane u glavnoj ulici.   Ostavljajući momke da počiste ispred radnji, odlazili su na kafu u Prizren kafanu. Imali su svoje stolove sa belim čaršavima, ispod nastrešnica koje su zaklanjale od sunca. K   afa sa mirišljavim grčkim lokumom služila se u džezvama i sipala u porculanske šolje. Pili su je polako, uz dim žutog kao zlato hercegovačkog duvana, gustirajući je uz tih, isprekidan razgovor o svakodnevnim trgovačkim problemima.   Odlazili bi odjednom, kao po dogovoru, a ispratio bi ih gazda kafane Blagoje Bogdanović Čatlajac, naočit, sa pantalonama na pruge, prslukom od štofa i mašnom oko vrata.

Dušan Đošić Đoša, koji potiče iz stare vranjske familije, sa setom pamti porodične odlaske u baštu hotela Vranje.

 

- Došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vri, što od naših, a više od stranih gostiju. Otac bi spremio magarca, stavio omanji ćilim. Pomogli bismo da ga uzjaše. On na magarcu, a mi iza njega peške. Cela familija, pravac bašta u hotelu Vranje. Sviraju Bakija Bakić i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem i drugi.

Magarca bismo vezali ispred kafane, do spomenika palim borcima za oslobođenje od Turaka. Naši stolovi bili su sleve strane bine, ispod velikog kestena. Naređani u red, konobari bi nas uslužili odmah. Otac je stavljao balon s domaćim vinom na sto. Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije. Pala bi prva crvena desetodinarka na čelo. Pa druga, treća, četvrta...

Nastalo bi igranje. Cela bašta digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na začelju. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduhu. Trese se snaga, oči cakle, obrazi od osmeha samo što ne puknu. Igra se do fajronta, a onda, oca jedva popnemo na magarca.

Bakija i njegovi sviraju putem. Magarac napred, mi pozadi. Igramo i pevamo. Kod kuće iznosi se nov, golem ćilim, rakija, vino, meze, sve što se zateklo. Do zore, svira se na mesečini, peva, veseli, raduje. Sve dok Sava ne kaže: "Dosta! I sutra je dan!"

Sutra: Šta vole današnji političari?