Zabušanti uvek doskoče vlastima
"Trebalo je da dve stotine i više hiljada Srba poginu i još toliko da se raziđe po tuđem svetu, dakle oko pola miliona ljudi u Srbiji, ne računajući tu decu i žene, da nestane, da bi tek onda on jedva mogao da se jednom vidi i počne upadati u oči. A kao svi 'pametni i vredni ljudi' - za vreme ratova - uvek je bio u pozadini. Uvek je uza se nosio čitavu hrpu lekarskih uverenja o nesposobnosti... To je bilo za vreme poslednjih borbi. Omladina bačena u lanac, u borbu, bila je desetkovana i već uništena. Sva kulturna tekovina jednog naroda: profesori, učitelji, sudije, novinari, umetnici, takođe su plaćali svojim mladim životima dug Otadžbini. Nije se znalo gde je opasnije. Da li u borbi, u rovu, ili po bolnicama, kancelarijama od zaraznih bolesti koje su više ubijale i kosile nego neprijateljski kuršumi. Naposletku dođe red i na ove naše 'zabušante'. Svima kao da odlaknu. Ali oni opet doskočiše vojnim vlastima. Pomoću svojih tetki, ujni, strina i ostalih ministarskih rođaka, behu uzeti kao 'stručnjaci' po raznim komisijama za nabavku materijala u inostranstvu."
(Borisav Stanković u dnevniku "Pod okupacijom" 1916)