Možda se BiH razbije na dve-tri države
Posle završetka rata u BiH i potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine brojni politički lideri na Zapadu verovali su da će BiH vrlo brzo postati stabilna, multietnička, demokratska država. Zapadne sile, uglavnom SAD, Velika Britanija i Francuska, preuzele su vođstvo u čvrstom rukovođenju BiH ka tom cilju, piše Mejer u autorskom tekstu za novinsku agenciju Srna.
''U velikoj meri, ponašanje i postupci Zapada nisu se razlikovali od zaštitničke dominacije koju su prema Balkanu vekovima provodili stranci. Zapad je dugo vremena Balkanu poručivao šta mora da učini ukoliko želi da bude smatran kao moderan, napredan i okrenut ka budućnosti. I, kao i u prošlosti, kada lideri i narod
Srpskoj trenutno bolje da ''trpi'' BiH
BiH postoji kao "odgovarajuće pakovanje" za Republiku Srpsku, jer trenutno je po Banjaluku bolje da "trpi" postojanje BiH nego da se proglašenjem nezavisnosti "krčka u međunarodnom loncu". Međutim, ukoliko i kada BiH ne bude više služila kao to "odgovarajuće pakovanje", postoji vrlo mala sumnja da će Banjaluka proglasiti nezavisnost. Ukoliko se to dogodi, Srpska se može pozvati na savjetodavno mišljenje koje je Međunarodni sud dao 2010. godine kojom je podržana jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. |
BiH nisu ispunjavali ono što je Zapad hteo od njih, zapadni lideri su za to okrivljavali lokalne političare'', stoji u Mejerovom tekstu.
Kao što su zapadni političari opisali, sve je teklo po planu u prvih nekoliko godina, ali je do neuspeha došlo, jer su se, kako to Zapad vidi, politički lideri u BiH pobunili protiv ''inteligentnih i dalekovidih'' politika Vašingtona, Londona i Pariza.
Realno, eksperiment BiH nikada nije funkcionisao dobro, jer je BiH, bar u onom delu koji je iskonstruisao Zapad, od početka bila veoma loša zamisao. "Ideja BiH" nikada nije imala podršku većine građana ili političkih lidera u BiH. Jednostavno, previše je etnički raznolika, isprekidana i neprirodna da bi bila uspešna. Kao rezultat toga, BiH u suštini ostaje fikcija koja preživljava zbog neprestanog pritiska sa Zapada i nesposobnosti ili odsustva volje lidera u BiH da konačno i zvanično rasformiraju BiH na njene konstitutivne delove.
Međutim, u praktično-funkcionalnom nivou, današnju BiH, za sve namene i svrhe, čine dve ili možda dve i po zemlje. Zvanični, slabi suverenitet i dalje je u Sarajevu, ali je stvarni suverenitet podeljen između Federacije BiH i Republike Srpske, dok je, možda određeni realni suverenitet, takođe, u hrvatskoj zajednici. Razlog zbog kojeg je bilo moguće toliko dugo biti bez Saveta ministara u Sarajevu je taj što ta institucija u suštini nema neke važnosti po živote građana etničkih zajednica.
Snažna socijalna, politička i ekonomska identifikacija Srba sa Republikom Srpskom, udružena sa odlučnim, nezavisnim i snažnim rukovodstvom, danas su dve najvažnije pokretačke snage u BiH. Federacija BiH je rastrgana sporovima između muslimana (Bošnjaka) i Hrvata, narušena je slabim političkim rukovodstvom, tradicionalno slabom ekonomijom i odsustvom ujedinjujućeg etničkog centrizma koji je prisutan u Srpskoj.
Ta suprotnost ne može biti veća i nije dobra po one na Zapadu i u BiH koji se drže ideje da BiH može biti jedinstvena, multietnička, funkcionalna država. Možda je najveća politička lekcija naučena na Balkanu u protekle dve decenije ta da nije neophodno ili je čak nepoželjno pokoriti se Zapadu, posebno u globalizovanom svetu 21. veka. To je lekcija koju Bošnjaci, ali ni Beograd nisu naučili. Poenta nije u neprijateljstvu prema velikim zapadnim silama, u stvari dobri odnosi su posebna prednost. Međutim, ono što je rukovodstvo Srpske naučilo je da se zdrav odnos sa obostranim poštovanjem ne zasniva na slabosti i podređenosti. Zasniva se na snazi, odlučnosti, politikama u kojima se ogleda lokalni interes i sposobnost reći "ne" Zapadu kada je to bitno učiniti tako.
Šta će biti sa BiH
Prema prvoj varijanti, BiH će nastaviti dalje, uglavnom kao i pre pet godina, sa podeljenim suverenitetom, uglavnom nerelevantnom centralnom vlašću i strukturom vlasti koja se uglavnom zasniva na etničkim zajednicama. U takvom sledu događaja, Srpska će nastaviti da se udaljava od Federacije BiH, preuzimajući više ovlašćenja, autoriteta i legitimeta u svoje ruke, kao što je to učinila u sudskom sistemu i odbacujući zakone koje je nametnuo visoki predstavnik. Time će centralna vlast ostati u Sarajevu, ali će postati manje efikasna i važna nego što je danas, pošto će Srpska konsolidovati veća ovlašćenja u Banjaluci.
Zapad će nastaviti da vrši pritisak na oba entiteta da potisnu nesuglasice i ustanove jedinstveniju, centralizovanu državu, mada će ovaj pritisak vremenom popustiti iz jednostavnog razloga što će BiH biti manje interesantna novim zapadnim liderima.
Prema drugoj mogućnosti, BiH će se formalnije raspasti usled razlaganja suvereniteta i nastanka dve ili možda tri države iz urušene zemlje. To je u potpunosti moguće, čak i verovatno da će vremenom BiH iz prve varijante biti transformisana u drugu varijantu. Da li će do toga i doći zavisiće od toga da li će vlast iz Banjaluke smatrati da je korisno održanje skoro fiktivne "države BiH". Ta odluka, sa druge strane, zavisiće od toga da li vlast iz Banjaluke veruje da je, i trenutno slaba unija sa Federacijom BiH, u interesu Srpske.
Bilo koja od mogućnosti biće još jedan korak u dugoj sagi raspada Jugoslavije, što je proces koji neće biti okončan sa BiH jer još moraju biti napisana i poslednja poglavlja.