Poslednji svedok prohujalog vremena

Naravno, kao u svakoj legendi, sve je to posmatrao đavo koji je Svetom Savi ponudio da mu pomogne da reši problem tako što mu je pokazao kako da napravi drveno čeketalo uz čiju pomoć žito iz vodeničnog koša ravnomerno pada pod vodenične kamenove, ali pod uslovom da jednom u godini dana vodenica radi za njega.

Sveti Sava je prihvatio dogovor i od tada, to znaju svi vodeničari, pa i oni koji to nisu, vodenice nikada ne rade na Badnji dan koji je, prema dogovoru, pripao đavolu na korišćenje.

Nahranila gladna usta

Ovu i mnoge druge legende vezane za vodenice sve je teže čuti jer su došla vremena kad više nema ni vodenica, ni vodeničara. Neke od vodenica odnelo je vreme, a druge velike vode...

Na reci Dičina koja je ime dobila baš po svom karakteru, po tome što je bila jaka, dična i bogomdana za mlinove, nekada je bilo na stotine vodenica, ali danas radi samo Bukačina vodenica o kojoj već više od tri decenije vodi brigu Mikaina Milosavljević iz Takova.

 

- Vodenicu su izgradili 1942. godine braća Rodoljub i Aleksa Milosavljević, moj svekar. Oni su bili imućniji domaćini, a bogatstvo u njihovo vreme merilo se i po tome da li imaju svoju vodenicu. Njih su od davnina zvali Bukače, pa je i vodenica čim je proradila dobila ime Bukačina vodenica i taj naziv joj je ostao do dana današnjeg.

Odmah je vodenica izašla na glas po dobrom brašnu, ali i kao vodenica koja je nahranila mnoga gladna usta u toku onog velikog rata i posle njega - objašnjava 66-godišnja vodeničarka.

Priznaje da niko nije bio srećniji od nje što se udala u kuću koja ima svoju vodenicu. Dugo godina, sve do smrti, u Bukačinoj vodenici na Dičini radili su i stalno u njoj živeli Mikainini svekar Aleksa i svekrva Olga jer su verovali da vodenica ne voli da bude sama, odnosno da zbog samoće ponekad vodenični kamen hoće da stane sam od sebe.

Čarobni zvuci

- Voleli su da žive u vodenici, ali sećam se da je jedne večeri uoči Svetog Nikole svekar Aleksa došao iz vodenice sav uznemiren i tada mi je rekao da vodenica nikada više ne sme da radi uoči praznika. Samo je to rekao, nije hteo da objašnjava i ja tu njegovu želju poštujem i danas.

Svekrva Olga je dugo posle Aleksine smrti živela sama u vodenici i ničega se nije plašila, ali se sećam i jedne njene priče o tome da je u vodenici najgore od ponoći do zore. Tada je, govorila mi je, nekako teskobno kao da te nešto pritiska te jedva čekaš da se najavi zora. Ja sam kuražna, ali u vodenicu ne ulazim noću. Sve što imam završim do mraka - priča Mikaina.

 

Iako u mladosti nije ni sanjala da će se baviti vodeničarskim poslom, Mikaina je 1982. posle svekrvine smrti nastavila da radi u mlinu.

- Vodenica je bila poznata po dobrom brašnu, muž je imao svoj posao, pa sam tako, htela - ne htela, postala vodeničarka i ne kajem se. Sve oko vodenice je svet za sebe, toliko lep da se rečima ne može opisati.

Jer, kako rečima dočaram zoru u vodenici, trenutak kad se začuje huk vode, čeketala, okretanje vodeničnog vitla i kada se pokrenu vodenični kamenovi koji počnu da melju prvo zrnevlje.

Kako da opišem sedenje na basamacima vodenice i priče sa pomeljarima dok se žito ne samelje. Ima li tih reči kojima se može opisati miris tek samlevenog brašna - pita se poslednja takovska vodeničarka Mikaina Milosavljević.

Hiljade mlinova u 19. veku   Da su vodenice bile ponos srpskih sela, ali i nasušna potreba, govori podatak da je po popisu napravljenom 1867. godine u Srbiji bilo 7.125 vodenica. Najviše vodenica u to vreme bilo je u užičkom, takovskom, kačerskom i rudničkom kraju, ali ih je veoma mnogo bilo i u drugim krajevima Srbije. Samo na reci Dičini koja protiče pored sela Takovo bilo ih je na stotine, ali danas radi samo još Bukačina vodenica.   Lek za ljubavne jade   Po narodnom verovanju, voda koja se odbija s vodeničnog vitla bila je lek za nerotkinje i za one koji su bolovali od ljubavnih jada. Posebno je na ceni bila voda onih vodenica u kojima su se kamenovi okretali u levu stranu, što je bila prava retkost.