Košarkaška legenda: Prešao put od "Svetog Nikole" do "Ubij Srbina!"

Bili ste najbolji strelac lige i član prve petorke tadašnje jugoslovenske reprezentacije. Kako je počeo vaš košarkaški put?
- Već smo se u školi počeli baviti košarkom i kao klapa krenuli u tadašnjoj Mladosti, a potom u Lokomotivi. Upoznao sam velike igrače, Koraća, Daneua, Rajkovića, Šolmana, Skansija, Tvrdića, Simonovića... Svi ti igrači bili su jake ličnosti, ali uvek podređeni uspehu reprezentacije.

"Sveti Nikola" jugoslovenske košarke: Nikola Plećaš

Iz klupske karijere najčešće se spominje vaša utakmica protiv Beograda 1972. u finalu Kupa Radivoja Koraća?
- Da. Celo drugo poluvreme odigrao sam sa četiri lične greške i Beograđanima uvalio 40 koševa. To je bilo nezaboravno. Korać je pre tragičnog kraja igrao u Beogradu pa su i oni silno želeli da osvoje taj trofej.
 

Bili ste i najbolji strelac tadašnje lige?
- Znam da sam 1971. imao prosek od 37 poena. Bez trica i bez bonusa, a na jednoj utakmici Partizanu sam ubacio 67 koševa.
 

A kako je to izgledalo u reprezentaciji?
- U njoj sam igrao drugu ulogu dodavača, pa sam postizao manje koševa. Za pogotke su bili zaduženi drugi. Između 1968. i 1975. ređali smo medalje na velikim takmičenjima, s kiksom na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Tada zbog izgubljene utakmice s Portorikom nismo ušli u borbu za medalje, a Bora Stanković, Mirko Novosel, Nebojša Popović i Raša Šaper zatajili su da su Portorikanci bili pozitivni na doping-test. I za nagradu dobili visoke košarkaške funkcije.

Iz reprezentacije ste izbačeni zbog jedne od najbizarnijih afera u sportu uopšte?
- Snimio sam reklamu za frankov čaj i optužen sam da sam time "narušio načela amaterizma". Scenario za reklamu pisao je Novosel, a režirao ju je Antun Vrdoljak. Bila je to klasična nameštaljka jer je takva zabrana ukinuta pre dve godine.
 

Od tada počinje vaša golgota?
- Da. Ubrzo sam skrajnut i u Lokomotivi, koju je inače vodio Novosel.
 

U inostranstvu niste potražili utočište?
- Kada me Aco Nikolić zvao u Vareze 1971, nisam mogao otići jer je na snazi bila zabrana odlaska do 28 godina. Nudili su mi 60.000 dolara, što je tada bio veliki novac. Kada sam došao u godine da mogu u inostranstvo, izbačen sam iz reprezentacije.
 

I tako ste veličanstvenu karijeru završili praznog džepa?
- Iskreno govoreći, nikada nisam bio opsednut velikim parama. Ali sada vidim da to i nije bilo previše mudro. Danas se jedino novac priznaje, samo on otvara svaka vrata. Koliko imaš novca toliko te ljudi cene.
 

Valjalo je od nečeg i živeti?
- Tada u Zagrebu nisam mogao dobiti nikakav posao, pa su mi prijatelji dali posao kao trgovačkom putniku u Krušiku iz Valjeva, u kojem sam radio 10 godina. Taj posao sam napustio 1990. i otišao u Banjaluku kao trener tadašnjeg Borca.

Kada je počeo rat, vratio sam se u Zagreb, ali mi ta epizoda u "neprijateljskoj" sredini nije oproštena.
 

Od tada ste praktično bili na ulici?
- To je bilo čisto preživljavanje. Bio sam trener u Sloveniji, pa u Luksemburgu, snalazio sam se na sve načine. Sve do 2003. kada sam u gradskoj upravi dobio posao referenta za obrazovanje i sport.
 

Da li je nakon ovakvog sportskog i životnog puta ostala samo gorčina?
- Šta bi drugo i bilo kada kao građanin ovog grada nemam nikakva prava. Da bi bio prihvaćen, moraš biti politički i nacionalno podoban, ne samo da bi se bavio sportom već da bi preživeo. Nikad se nisam bavio politikom, ali se ona bavila mnome.  

Je li vaš slučaj izdvojen?
- Nažalost, nisam jedini kojem se Zagreb na takav način "odužio". O tome bi mogli pričati i Rade Šerbedžija, Pero Kvrgić, Duško Dančuo, Mira Furlan... Podugačak je taj popis.
 

Po kakvom kriteriju je pravljen?
Vrlo jednostavnom. Od devedesetih u ovoj državi nije ništa valjalo što nije hrvatsko. Na scenu je stupio jedan histeričan, ksenofobičan pokret, koji je i danas prisutan. I nisu žrtve bili samo drugi i drugačiji, trpeli su i trpe i časni Hrvati. I oni su stradavali zajedno s nama "nečasnima".
 

Srbi su imali poseban tretman?
- Da. Tu nije bilo izuzetaka. Stradali smo mi u gradovima, kao i oni što su se pobunili. A nisu se pobunili iz hira ili nacionalizma, kako im se to uobičajeno prišiva. Niko ne ulazi u razloge zašto je do pobune došlo.
 

Šta Vi mislite?
- Uzroci su bili dublji. Danas u Hrvatskoj niko ne želi čuti surovu istinu da se planiralo, i u tome uspelo, da se Srbi očiste, isele, proteraju, jednostavno izbrišu iz Hrvatske. Hrvatska se bori za prava Hrvata u BiH sa argumentom da su oni autohtoni narod u toj zemlji. A što je sa Srbima u Hrvatskoj?! Zar mi nismo autohtoni. Nametnut nam je manjinski status, ali samo na papiru. Ni to ne možemo konzumirati.
 

I kakav je rezultat takve politike?
- Takav da su ostali samo starci, a za nekoliko godina ni njih neće biti. Mladi Srbi su raseljeni, a na ognjišta se vraćaju samo starci. Put je to u nestanak. Ako u gradovima i ima naše dece, oni po pravilu beže iz svog identiteta, jer je stvoren ambijent u kojem je hendikep biti Srbin. Odmah si obeležen i nemaš nikakve šanse. Hrvatska je, nažalost, "bolećiva" na ustaštvo i zato mladi na sportskim tribinama skandiraju "ubij, ubij Srbina". A ne znaju da smo mi odavno ubijeni.