Kuper: Još verujem u dogovor Beograda i Prištine

Niko neće ništa nametati Srbiji: Robert Kuper

 

Kada će se pregovarački timovi Beograda i Prištine ponovo sresti u Briselu?

- Očekujemo da se sretnu ponovo u januaru, ali još nismo precizirali datum. Nadam se da će se svi dobro odmoriti za Božić.

Sporazum o učešću Kosova na regionalnim forumima je uslov da bi Srbija dobila status kandidata, ali je dogovor još daleko. Postoje li namere da se nametnu rešenja koja ruše Rezoluciju 1244?

- Mi smo, zapravo, veoma blizu dogovora. Postoji još samo nekoliko preostalih otvorenih pitanja, iako ona mogu da budu teška. Dve su osnovne činjenice. Prvo, regionalna saradnja je suštinski cilj Evropske unije. Ona je zasnovana na ideji da ljudima treba dati prioritet nad politikom. Druga činjenica je da je, po srpskom Ustavu, Kosovo deo Srbije. Treba, dakle, da pronađemo rešenje koje to poštuje, što će dozvoliti Srbiji da održi svoju ustavnu poziciju, istovremeno omogućavajući praktičnu saradnju. To može da se uradi. Savezna Republika Nemačka nikada nije odustala od pretenzija na Istočnu Nemačku, i nikada je nisu priznali. To su potvrdili nemački sudovi i pravni eksperti, ali to nije sprečilo dalekosežnu saradnju. Ustav Republike Irske izražava pretenzije na teritoriju Severne Irske, od Sporazuma na Veliki petak, koji je izrazio težnju za mirnim ujedinjenjem. To nije sprečilo članstvo u EU ni Velike Britanije, ni Irske, i čak je pojačalo njihovu saradnju na svim poljima.
 

Hoćete li vi lično u pregovorima poštovati principe iz Rezolucije 1244?

- Rezolucija 1244 SB UN postoji i niko to ne može poreći, samo se na različite načine tumači. U praksi, ono što je bitno, jeste Ustav Srbije, koji je nedvosmislen. Niko neće ništa nametati Srbiji. Niko neće primoravati Srbiju da priznaje Kosovo ili da menja svoj Ustav. Ali, ja i dalje verujem da je regionalna saradnja, uključujući i učešće Kosova, praktičan predlog i politička neophodnost. To će biti dobro za stabilnost i obezbediće još jedan nivo zaštite za Srbe na Kosovu.

Da li ste zadovoljni dosadašnjim tokom dijaloga između Beograda i Prištine? U kakvom duhu se, uopšte, odvijaju pregovaračke runde?

- Ne, nisam zadovoljan. Siguran sam da postoje mnoge stvari koje smo mogli da uradimo bolje. Mogu da se setim desetak stvari koje bih uradio drugačije, kada bismo iznova počeli. Ali, naučili smo mnogo i prešli smo dug put. Još ima mnogo toga da se uradi. Atmosfera dosta varira. Moj stav je da imamo posla sa zajedničkim problemom koji treba da pokušamo da rešimo zajedno. Samo tu i tamo vidim bleskove takvog duha. Međutim, najveći deo vremena, svako od nas pokušava da se nosi sa svojim sopstvenim problemom. Prirodno, jer smo svi plaćeni za to. Ali, to nije najefikasniji način za delovanje. Sklapati dogovore je veoma teško. To se dešava samo kad obe strane idu preko njihovih crvenih linija. Normalno je, dakle, da su, kada postignete sporazum, svi umorni, napeti, nervozni, da im je svega dosta. Ali, za deset godina, ako rešenja koja smo našli budu funkcionisala, niko se neće sećati šta su bili problemi.

Srbi s Kosova, u principu, odbijaju da priznaju i primene postignute sporazume. Kako, u takvim uslovima, Beograd može da garantuje primenu dogovorenog?

- Postoje samo dve strane. Rezolucija UN, na kojoj se zasniva dijalog, jasno ističe da se radi o Srbiji i Kosovu. Niko ne želi podelu. Smatram da je nedavna izjava predsednika Tadića na tu temu veoma jasna.

Da li bi, možda, bilo neophodno da se i predstavnici Srba sa severa uključe u dijalog?

- Treba da čujemo stanovnike severa. Kad kažem ”čujemo”, mislim kako na Brisel, tako i na Prištinu i Beograd. S druge strane, teško je slušati kada su ljudi na barikadama, uzvikuju slogane i bacaju kamenje.

Mogu li konflikti na severu Kosova da utiču na tok dijaloga, čak da zaustave proces pregovaranja?

- Na severu postoji posebna situacija kojoj je potrebno rešenje. To ćemo na kraju postići samo kroz mir, dijalog i kompromis. Nasilje ništa ne rešava. U stvari, samo odlaže rešenje.