Nebojša Čović: Ubi ga politika

Ovaj doktor mašinstva koji je 2007. napustio politiku, protekle nedelje je bio gost mnogih televizija, objašnjavajući naciji da je lažno optužen, jer tvrdi da nekome očito odgovara da skoro deceniju stare slučajeve baš sada potegne u javnosti.
 

- Nema razloga da me se bilo ko plaši, jer nemam ambicije da budem premijer, predsednik države, ni da se vraćam na bilo koju političku funkciju, već da ostanem gde jesam u privredi i sportu - objašnjava Čović.

Nebojša Čović je rođen 2. jula 1958. u beogradskoj porodici, kao najmlađi od četvorice sinova. Odrastao je u naselju Železnik, uz majku učiteljicu i oca mašinskog inženjera. Očevima stopama krenula su sva četvorica braće. Danas su mašinski inženjeri u penziji i porodični ljudi koji žive mirno. U poslu je još samo Nebojša na funkciji predsednika kompanije FMP.

Oduvek je voleo da igra basket, a dugo je bio čelnik FMP Železnik, jedno vreme i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, a danas vodi Crvenu zvezdu, gde profesionalni angažman ima njegov sin, plejmejker kluba Filip Čović.
 

Kada je 1977. odlučio da upiše Mašinski fakultet na kojem je burne 2000. godine doktorirao na temu industrijske robotike, o politici nije razmišljao. Bio je jedan od najboljih studenata, ali ga je njegova neiscrpna energija 1990. odvela u politiku, gde je krupnim koracima gradio političku karijeru.

Za samo godinu dana od momenta kada je pristupio socijalistima postao je potpredsednik IO Skupštine grada za privredu, a naredne 1992. i najmlađi predsednik gradske vlade u istoriji Beograda. Već 1994. je gradonačelnik srpske prestionice.

Kako priznaje, tri godine kasnije odlučio je da se suprotstavi Slobodanu Miloševiću i to kada je bio najjači. Do sukoba je došlo zbog odluke lidera SPS-a da ne prizna pobedu opozicije na izborima u više beogradskih opština i gradova. Po odlasku iz SPS-a, u julu 1997. osniva Demokratsku alternativu koja je bila članica pobedničke koalicije DOS 2000. godine. Uz pokojnog Zorana Đinđića, slovio je za drugi stub petooktobarskih dešavanja, a kako se tada čulo, njih dvojica su bili glavni organizatori mirne promene vlasti.

Ubrzo prihvata mesto potpredsednika prelazne vlade, a bio je i savezni poslanik DOS-a. Na funkciju potpredsednika Vlade Zorana Đinđića imenovan je početkom 2001, a isto zaduženje je imao i u vladi Zorana Živkovića. Obavljao je i posao čelnika Koordinacionog centra za KiM na kojem je ostao i u vreme vlade Vojislava Košunice, sve do 2005, kada su tom telu oduzete nadležnosti. U sukob sa Koštunicom kao premijerom i ministrom Mlađanom Dinkićem tada je došao zbog privatizacije NIS-a kojoj se protivio.

Posle ujedinjenja DA sa SDP 2003. ovu stranku, članicu Socijalističke internacionale je vodio do 2007. Povukao se iz politike posle izbora, na kojima njegova partija u koaliciji sa PUPS-om nije prešla cenzus. Stranku nije ponovo registrovao, a iz današnje perspektive kaže da je bolje da u politiku nikada nije ni ulazio i da je greška što je otišao iz nauke, kao stručnjak čiji je magistarski i doktorski rad nagrađen i kao jedan od prvih projektanata robota u Srbiji.

- Posle svega što sam prošao i prolazio u politici, sada mogu da kažem samo "daleko joj lepa kuća". Ali, kriv sam što sam tamo i otišao. Sam sam pao, sam se ubio - vajka se Čović.

U njegovoj radnoj biografiji upisano je i da je radio u preduzećima "Ivo Lola Ribar", REIK Kolubara, bio generalni direktor DP Proleter. Danas živi mirno u čukaričkom naselju Golf, u stanu koji je davnih dana dobio od FMP-a. Uveren je da će i KK Crvenu zvezdu povesti ka uspesima, kao što mu je to godinama polazilo za rukom u srpskoj košarci.

Nebojša Čović je sa suprugom Vesnom od 15-te godine života. Već skoro pune četiri decenije. Smatra da je njegov najveći kapital zdrava i normalna porodica. Presrećni je deda dva unuka. Ćerka Tijana rođena 1984, završila je Fakultet političkih nauka, udala se i pre 13 meseci je postala majka malog Vuka. Sin Filip, rođen 1989, student druge godine FON-a se prošle godine se oženio, a njegov sina Matea ima 14 meseci.

Nebojša Čović je kao gradonačelnik 90-ih prošlog veka bio veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve. Njegove zasluge patrijarh Pavle je ovenčao najvećim crkvenim odličjem, Ordenom svetog Save prvog reda.