Pedagog čuva koze

Njegovi roditelji, 75-godišnja majka Milica i šest godina stariji otac Svetozar upravo su isterali oko 120 koza i četiri krave na ispašu. Bura se nadigla dovoljno da "slučajnim prolaznicima", reporterima "Vesti" objasni kako je ovo gorštački kraj u kojem opstaju samo najjači. Ni Milica i Svetozar, ni životinje ne primećuju da hladan vetar prolazi kroz odeću i ledi krv u venama, a protiv vukova su poneli dva štapa na koje se uglavnom oslanjaju.

Med od vreske Vinko ima oko 200 košnica sa pčelama, ali priznaje da su se poslednjih nekoliko godina prilično - ulenjile. - Ovaj kraj zaista nije za pčelarstvo, ali zato med koji se dobija od vreske je jedan od najkvalitetnijih na svetu. Međutim, poslednjih godina pčele nisu u stanju da ga proizvedu, pa čekam. Ne mogu ta stvorenja jednostavno da pustim da uginu. Daće one, kad-tad meda, ne plašim se - veli Vinko.

- Ma, ovaj "vetrić" je milina u odnosu na vojvođansku košavu kada krene. Od "Oluje" do 2.000 godine živeli smo u Veterniku kod Novog Sada. Nikako nisam mogao da se priviknem na taj život. Em je puno kiše, em kad krene onaj hladan vetar s istoka, ona košava... Nije za ljude takav život. A od kada smo se vratili - preporodili smo se - priča Vinko, dok za doručak promrzlih novinara vadi iz frižidera kozje specijalitete od sira, a onda brže-bolje ide do tavana da naseče i malo pršute...

- Ne vidim što bi nekoga bila sramota da se vrati na svoje i počne da uzgaja koze. Srbi su u ovim krajevima već 700 godina i što bi živeli na tuđem i zlopatili se kad ne moraju. A uzgajajući koze, samo na jarićima se godišnje može zaraditi i 10.000 evra, a gde su drugi proizvodi koji uvek nađu kupca. Je l' to nekome malo - pita zbunjeno na našu konstataciju da završen Filozofski fakultet i nema puno veze sa kozarstvom.

- Iskreno, do početka rata nisam sebe uopšte video u ovoj ulozi. Osam godina sam radio kao pedagog u nekoliko osnovnih škola u Gorskom Kotaru i Zadru. Kada sam se vratio iz izbeglištva, pokušao sam u nekoliko navrata da opet radim u školi, ali nije bilo mesta. I umesto da se predam odlučio sam da dokažem kako se i od stočarstva može dobro zaraditi.

Počeo sam od desetak koza, a sada imam dovoljan broj da mogu biti zadovoljan, jer se za jedno jare može dobiti 80 evra, a potražnja je ogromna - veli Pribičević, koji je u posao ušao bez evra kredita ili donacije.

- Hrvatska nam je jedino obnovila kuću. Sve ostalo smo stvorili sami, malo-pomalo. Probajte kozji sir, odličan je - nutka Vinko, koji je i dalje neženja, ali očekuje i da će taj "problem" uskoro rešiti.

- Radim na tome... Devojke uglavnom izbegavaju da dođu na planinu, ali kad im objasnim da nam je more na samo 30 kilometara od imanja, već stvari počnu da posmatraju drugim očima, jer ipak su žene drugačiji kosmos od nas muškaraca - smeje se ovaj povratnik, koji je uspeo da započne život iznova.
 

U dijaspori 30 porodica Golubić je pre "Oluje" imao oko 550 stanovnika, a danas je u selu tek oko stotinak, mahom staraca. - Narod uvek trpi posledice rata, ali da bismo krenuli dalje moramo se okrenuti budućnosti. Verujem da je i najskromniji život na svojoj dedovini bolji nego u izbeglištvu - kaže Vinko Pribičević i dodaje da je tokom i posle rata, oko 30-ak porodica iz ovog mesta sreću potražilo uglavnom u Kanadi i Australiji. - Ne prođe leto a da se neko od njih ne pojavi. Nostalgija nas sve vuče na Velebit - kaže naš sagovornik.