Život i smrt u sektama (3): Samo dva-tri vriska

OČEKIVALI SPAS U KRAJU SVETA: Kamp sekte Obnova deset božjih zapovesti pre i posle samospaljivana

 

Dogodilo se to 17. marta 2000. godine. "Svedoci kažu da su čuli nekoliko vrisaka, ali je sve veoma brzo bilo gotovo", izjavio je novinarima portparol policije. Zbog vatre je bilo nemoguće prebrojati ugljenisane žrtve, ali se veruje da ih je bilo oko pet stotina, od čega 78-oro dece, a islednike je tek čekalo iznenađenje. Naknadno su otkrili masovne grobnice koje su crni bilans ove sekte popele na preko 800 ljudi.

Stiže Devica Marija

ODBZ je osnovan 1989, u vreme kada je afričke katolike tresla groznica ukazanja Bogorodice i Isusa. Ljudi kojima bi se ukazala božanska porodica smatrali su se prorocima. Među takvima su bili Pol Kašaku i njegova kći Kredonija Mverinde. Kašaku, kome su se Isus i Marija javljali još od 1960, kada mu je umrla starija kći, opčinio je mnoge, a naročito Džozefa Kibveterea, istaknutog člana mesne Demokratske stranke. I Kibvetere je bio ubeđen da je video Devicu Mariju. U njegovoj kući je osnovana nova zajednica, koju je ovaj političar preuzeo posle Kašakuove smrti 1991. godine.

Proroci koji su tvrdili da im se ukazivala sveta porodica bili su pod velikim uticajem novih verskih zajednica koje je priznala Katolička crkva, ali i nepriznatih vizionara iz Italije i Amerike. Poruke koje su slali ljudima bile su pozajmljene iz ovih izvora, ali su pogađale i najbolnije afričke teme, epidemiju side i korupciju u vladi. Kada je selo Kanungu bilo označeno kao Mesto spasa Device Marije, sledbenici proroka ODBZ-a preselili su se tamo 1994. i uspeli da privuku nekoliko časnih sestara i katoličkih sveštenika.

Među njima se isticao otac Dominik Kataribabo, koji se školovao u Americi. Ovaj pokret je tvrdio da je samo konzervativna struja katoličanstva, ali su biskupi u Ugandi smatrali drugačije, pa su veze između sekte i crkve pokidane. To je bio jedan od trenutaka koji su vodili pravo u tragediju. Glavna poruka ODBZ-a je da su Deset Božjih zapovesti u današnjem svetu iskrivljene i da bi ih trebalo potpuno obnoviti, zarad ličnog i narodnog dostojanstva.

U priručniku "Blagovremena poruka sa Neba: Kraj današnjeg vremena" iz 1996, koju je uglavnom pisao Kataribabo, stoje napomene o moralu kakve su bile uobičajene kod katolika tradicionalista, kao što je osuda toga što "devojke radije nose muške pantalone nego svoje haljine".

Međutim, ovakve poruke sledile su i one apokaliptične: "Svi vi koji živite na Planeti, slušajte šta ću kazati: kada se završi 2000. godina, neće doći 2001. godina. Biće to Godina Jedan, a generacija koja će uslediti imaće malo ili mnogo ljudi, u zavisnosti od toga koliko njih će se pokajati... Gospod mi je rekao da će uragani vatre izlaziti iz neba i širiti se na sve one koji se nisu pokajali."

Vizije lidera ODBZ-a već su imali i tada čuveni vizionari iz Kibeha u Ruandi i oni su osnovali crkvu koju je priznao Vatikan. I kod njih se javljaju reke krvi, veliki požari i obezglavljena tela, a Devica Marija govori: "Nema mnogo vremena u pripremi za Strašni sud. Moramo promeniti naš život, odbaciti greh. Moli se i pripremi za svoju smrt i za kraj sveta." Razlika je u tome što saglasnost Vatikana u crkvi Kibeho takođe znači i kontrolu, tako da su i apokaliptički elementi tumačeni u prenesenom značenju. Njihova upotreba u propovedima je bila pod strogim nadzorom.

Kada je ODBZ skrenuo sa puta Katoličke crkve, ostali su van kontrole, pa se zato i dogodilo, kako smatraju mnogi istraživači, da su apokaliptične slike prihvaćene doslovno. Pokret ODBZ je u to vreme imao 5.000 članova, razgranavši se u nekoliko malih gradova Ugande. Sledbenicima se zapovedalo da izbegavaju seks, da što manje razgovaraju kako ne bi prekršili Božje zapovesti, a naročito onu "ne svedoči lažno na bližnjega svoga", pa su razvili jezik znakova.

Vlastima još ništa od ovoga nije bilo znak za uzbunu: skoro svi članovi su bili bivši vernici Katoličke crkve, mada je bilo i onih iz mesnih spiritističkih grupa, a ODBZ se smatrao apokaliptičnim pokretom koji nije naročito nasilan. Oni su objavili kraj sveta za 31. decembar 1999, ali, pošto ga tada nije bilo, pomerili su datum na 17. mart 2000. godine. Tog dana će se Devica Marija pojaviti i uzneti članove sekte na Nebo.

Prvi promašaj je povećao sumnju u lidere i smanjio članstvo, a neki su tražili da im se vrate novčani prilozi. Ovakav razvoj događaja je verovatno stvorio i "izdajnike", koji su ubijeni u nekoliko talasa pre 17. marta. Njihova tela su kasnije pronađena u masovnim grobnicama. Moguće je i da su u njima bili i članovi za koje se smatralo da neće biti spremni da se ubiju.

Naime, samo mali broj članova je znao za samoubistvo, i u njemu je video dobar način da se izbavi iz prokletog ovozemaljskog sveta. Ostalima je jednostavno rečeno da će sačekati Bogorodicu da dođe na određeno mesto i oni nisu očekivali da će umreti. Otuda i veliki broj žrtava. Neposredno pre 17. marta, Kibvetere je pisao svojoj ženi Tereziji (koja nije bila član ODBZ-a) i pozvao je da nastavi sa radom ovog pokreta i posle njegovog "odlaska". Jedna časna sestra je krenula u obilazak okolnih sela najavljujući dolazak Bogorodice za 17. mart.

Stravični ritual je mogao da počne, ali se nije završio posle gašenja požara. Ostala je sumnja da li su vođe sekte zaista otišle u smrt sa svojim sledbenicima. Naime, Kataribabo je prvobitno identifikovan među poginulima, ali je kasnije vlada Ugande izdala nalog za njegovo hapšenje zajedno sa poternicom protiv Kibvetere i Merinde. Njihove porodice veruju da su nestali u vatri, ali nije bilo dovoljno forenzičkih dokaza za to. Neki svedoci, ali i vlasti tvrde da su svi oni pobegli sa novcem pokreta, a ideja da u lideri ODBZ-a obični prevaranti bila je bliska i medijima i pojedinim pripadnicima policije i sudstva. Većina naučnih istraživača ovog slučaja, međutim, veruje da rukovodstvo ove sekte zaista verovalo u "vatreno spasenje", pa je umrlo 2000. sa svojim sledbenicima i nalaze dokaze u njihovom ponašanju pre samospaljivanja.

Fatalni spoj

Uganda je dom stotine verskih pokreta, a mnogi od njih su apokaliptički. Tu nema mesta iznenađenju. Ova siromašna afrička država već je iskusila sopstvenu apokalipsu sa krvavim režimom Idi Amina Dade, koji je umro 2003, i užasnog građanskog rata. Zato apokaliptički pokreti u Ugandi očekuju spas i pravdu od kraja sveta koji je opisan u Bibliji, a ne od politike. Nasilje povezano sa novim verskim pokretima izbija stalno zbog fatalnog spoja nekoliko činilaca.

U slučaju ODBZ-a, beda u Ugandi, posebno u oblastima koje su uništene prirodnim katastrofama, glađu i građanskim ratovima spojili su se sa opštom društvenom krizom, pa tako i krizom Katoličke crkve u Africi. Kad njena kontrola popusti, pojavljuju se razne verske vođe i pokreti koji apokaliptičke poruke lako shvataju bukvalno, i onda se, žudeći za spasenjem, po njima još lakše postupa.