Kletva svekrve istrebila selo

Gnevna na snaje i sudbinu koja ju je zadesila, proterana starica je proklela sav ženski rod iz svog sela da kraj života dočekaju u samoći, baš kao i ona. Otud i verovanje je po tome selo i dobilo ime Babino.

Postoji i jedno drugo predanje, ali u njega malo ko veruje. Prema toj legendi, kada su osvojili tu teritoriju, Rimljani su počeli da istrebljuju muški živalj radi lakše kolonizacije. Pod rimskom čizmom, gotovo sve žene iz sela su sa decom pobegle u planine, a kada su se vratile da obnove selo, sve su već bile ostarele bake.

Šala postala zbilja

Bilo kako bilo, po popisu iz 1961. godine, selo Babino je brojalo 450 žitelja i stotinak kamenih kuća. Iz svake je dopirao žagor odraslih i plač dece. Kako su godine promicale, tako je selo postajalo praznije. Na popisu 2012, ako ih zdravlje posluži, upisaće se samo još osam pomenutih starica.

Ivana Mateska ima 83 godine, a udovica je već dve decenije. Živi sama. Istu sudbinu dele i njene komšinice Slavka, Rada, Mara, Nacka, Simonka, Kosara i Milica.
 

Fotografije sa Kajmakčalana - Pored veoma starih knjiga, u biblioteci imamo i 338 fotografija iz Prvog svetskog rata nađenih u jednom napuštenom sanitetu na Kajmakčalanu. Čuvamo i prvo izdanje Betovenove Devete simfonije Betovena - kaže Stevo Stepanovski.

- Muževe smo davno pokopali, a deca su otišla svojim putem. Iselili su se u Skoplje, Bitolj, Demir Hisar, a oni srećniji uhvatili su put pod noge i pravo u Australiju. Prošle su godine, a u selu smo ostale same žene. Družimo se sa psima i mačkama, jer više nemamo snage da čuvamo stoku. Jedina zanimacija su nam bašte - priča Ivana Mateska.

Rođena je u susednom selu Leskovo. Pre nego što se udala za momka iz Babina, u njenom selu su je upozorili na kletvu koju je na ženski rod bacila nesrećna starica.

- Tada u to niko nije verovao. Svi su se smejali i o tome zbijali šale. Selo je u to vreme bilo puno ljudi, a škola prepuna dece. Niko u to vreme, šezdesetih godina prošlog veka, nije mogao ni da sluti da će u selu ostati samo babe. Ispostavilo se da sam postala deo tog narodnog predanja.

Leto je radost za starice, a sa nestrpljenjem očekuju Duhovdan, odnosno Trojice, jer im tada u goste dolaze deca, snaje, zetovi, unuci i praunuci. Na taj hrišćanski praznik tradicionalno se održavaju Babinski susreti. Tada se otvaraju vrata čak i zapuštenih kuća, dočekuju se gosti, oživljavaju priče o Zmajevoj rupi. Na ulazu u tu pećinu nalaze se dva stalaktita ljudske veličine. Predanje kaže da tu žive zmaj i njegova prelepa žena.

 

Knjige umesto plate

Na Babinske susrete dolazi na stotine Babinaca iz drugih makedonskih sela i gradova, ali i inostranstva. Selo Babino godišnje poseti i više od 25.000 turista, pisaca, kulturnih radnika, istraživača i diplomata. Ne da bi od ostarelih žena čuli legendu o tom selu, već da bi videli jedinstvenu privatnu biblioteku Albi, Steve Stepanovskog, koja broji više od 20.000 knjiga. U njoj ima retkih izdanja štampanih na persijskom, staroturskom, arapskom jeziku... Donete su iz Bagdada, Teherana, Damaska, Istanbula, a stare su i preko 700 godina.
 

Pečat po narudžbini Ive Andrića Stevo Stepanovski objašnjava da retke knjige zbog lošeg iskustva ne pozajmljuje, ali se one mogu prelistati u samoj biblioteci za koju je još 1973. godine bio izrađen unikatni pečat u Pekingu od poludragog kamena. - Naručioci pečata su - tvrdi Stevo Stepanovski - bili nobelovac Ivo Andrić i poznati makedonski pisac Petre M. Andreevski.

- Biblioteka je postala jedna od najposećenijih turističkih destinacija. Ove godine smo imali oko 3.500 posetilaca, čak sa Kariba, iz Južne Amerike i Kine - kaže njen vlasnik Stevo Stepanovski, koji često citira Cicerona: "Ako imaš baštu i biblioteku, ništa ti ne nedostaje".

Stepanovski sa porodicom živi u Skoplju, a biblioteku je smestio u porodičnoj kući u Babinu.

- Članovi moje biblioteke su svi makedonski akademici, a zbog retkih knjiga dolazili su brojni pisci, istraživači i naučnici iz Srbije, Bugarske, Hrvatske, ali i iz Urugvaja, Argentine, studenti iz Sirije. Ugostio sam čak i ličnog Čerčilovog biografa - naglašava Stepanovski.

Priča o književnoj riznici u Babino počela je pre 130 godina, kada je Jovan, pradeda današnjeg vlasnika, bio turski vojnik. Zbog nedostatka para iz državne kase Turci su službu Jovanu umesto altanima platili knjigama. Nakon toga i sam je počeo da sakuplja i otkupljuje knjige, a 1882. godine je osnovao biblioteku. Nakon smrti Jovana, biblioteku je nasledio njegov sin Risto, koji je uspeo da poveća knjižni fond na 8.000 naslova. Sadašnji vlasnik, unuk osnivača biblioteke dogurao je do 20.000 knjiga i tako postao najveći bibliofil u regionu.