Mlađa muzao koze po hrvatskim pašnjacima!
- U vojsci sam naučio da idealno nameštam krevet, kako to i moja žena priznaje. Ako ništa, barem sam usavršio tehniku. Danas u kući ja spremam stvari, moja žena to nikad ne radi. Nameštam krevet pod konac i u tome sam dobar - pohvalio se Dinkić u intervjuu za beogradski “Alo!“, koji je vojni rok služio 1983. i 1984. godine.
Prvi deo proveo je u Ilirskoj Bistrici u Sloveniji, gde je dužio ručni bacač.
- Ubrzo sam ušao u vojni orkestar i svirao gitaru. Međutim, nisam se dugo zadržao jer sam se zamerio starešinama. Jednom prilikom sam dolazio iz grada i neko je pre mene prljavim čizmama prešao preko sveže oribanog patosa i ostavio trag. Starešina je mene pozvao i rekao mi da odem to da očistim, a ja sam rekao neka očisti onaj koji je to i napravio. Na neki način sam odbio naređenje i po kazni sam izbačen iz benda, po principu oduzećemo ti ono što najviše voliš da radiš - priseća se Dinkić prvog razočaranja.
Vojnička hrana mu nije teško pala!Pošto nikada nije bio izbirljiv, Dinkiću ni vojnička hrana nije teško pala. |
Prekomanda ga je odvela u planinsko selo Šapjane, na granici Slovenije i Hrvatske, blizu Rijeke, gde je obaveza vojske bila takozvana mrtva straža.
- Tamo smo čuvali nekakvo skladište goriva po sistemu sedam dana na straži, sedam dana navodnog odmaranja, odnosno društvenokorisnog rada. Stražario sam kao i svi ostali u vrlo teškim uslovima. U životu nisam video takvo blato od pola metra. Kad padne kiša, upadali smo u glib kao da smo u močvari. Zbog teške monotonije na straži, svako od nas je naravno jedva čekao tih sedam dana odmora - priča Dinkić.
Vojnici su mogli da biraju između dve vrste posla - uobičajeni fizički rad ili poljoprivredne aktivnosti. Naš sagovornik nije ni slutio da će se u toj fazi vojnog roka suočiti ni manje ni više nego sa mužom koza.
Devojka ga je prevarila- Desilo mi se ono što se dešavalo većini. Devojka koju sam ostavio u gradu naravno da je našla drugog dok sam bio u vojsci. Klasika! Mada je tada to za mene bilo strašno, kasnije sam naravno uvideo da je to sitnica u odnosu na druge probleme - priznao nam je Dinkić. |
- Tada je zbog reforme vojske bilo moderno da se vojnici angažuju u poljoprivrednim poslovima i ja sam odabrao to. Sve muškarčine su se naravno prijavile za ove poslove snage, što je zapravo bilo pletenje bodljikave žice ili premeštanje buradi od 200 litara s jednog kraja na drugi. Uglavnom, zapalo mi je da čuvam koze, što je na kraju ispala dobra kombinacija, zato što sam vrlo brzo shvatio da je u stadu ključan jarac i njega samo treba da uhvatite za rogove, povedete i sve koze idu za njim. I tako sam ih vodio u šumu, svirao sam gitaru za svoju dušu... Jedino što nisam znao je da ih muzem, ali je tu bio jedan Mađar koji je znao i pomogao mi je da i to savladam - smeje se Dinkić.
Pošto se isticao u brzom trčanju, posebno na kratke staze, Dinkić se oprobao i u različitim takmičenjima JNA i često je donosio pobede svojoj kasarni.
- To mi je bilo posebno značajno jer sam napustio stražu kako bih išao na ta takmičenja. Taj moj talenat je isplivao u nadmetanjima u gašenju požara. Bilo je paradoksalnih situacija jer kad izbije požar vojska trči tri kilometra od kasarne do mesta požara, a svi nosimo neke naprtnjače od po 30 litara i onda tih 30 litara treba da ubaciš u plamen koji je 10 metara visok... I naravno, nema šanse da to uradiš, iako mi prvi dođemo. Kobojagi gasimo požar dok ne dođu kanaderi da pospu vodom - priseća se sagovornik “Alo!“ komičnih scena.
Kad podvuče crtu, Dinkić kaže da je imao onaj pravi vojni rok.
- Što bi se reklo, bez pošteda i izvlačenja. Najozbiljnije moguće.