Tračak svetlosti posle mnogo tmurnih godina

Oduševljen pozivima i odazivom dobrotvora: Željko Đurđić

Nekadašnji kapiten trofejne generacije zrenjaninskog Proletera, rodom iz Doboja, bio je prijatno iznenađen i oduševljen pažnjom i razumevanjem ove žene dobrog srca iz Austrije.

- Sa gospođom Cvijetom Hiršmaner sam se čuo nekoliko puta telefonom, posle čega mi je poslala novčanu pomoć. Njena pažnja i iskrena briga su mi razgalile dušu posle dugo vremena. Hvala joj neizmerno, mnogo me je obradovala. Nažalost, zbog sporta i silnih godina velikog odricanja u rukometu, ostao sam težak invalid, praktično bez oba kolena. Trenutno imam ugrađene veštačke čašice koje, na moju nesreću, ne funkcionišu kako treba. Da ne bih završio u invalidskim kolicima potrebna mi je operacija u Novom Sadu, kod poznatih i cenjenih stručnjaka, koju su mi preporučili ovdašnji lekari. Pre svega da bi se stanje poboljšalo, a to košta 5.000 evra, što ni u snu ne mogu sam da obezbedim - suznih očiju nastavio je svoju tužnu priču nekada popularni Džigi i nastavio:

- Zaista sam se dugo dvoumio da li da se nešto o meni objavi u javnosti. Jedva sam to prelomio u sebi, jer se stidim što moram da molim za pomoć. Nisam znao kako bi ljudi mogli da reaguju na to. Sada sam već ubeđen da nisam pogrešio i da ima dobrih ljudi spremnih da pomognu čak i onome koga ne poznaju. Nema veze hoću li ja uopšte otići na tu operaciju ili ne. Moja duša je sad ispunjenija i ja imam razloga da nastavim da živim i da se nadam, da ću se, možda, jednoga dana ponovo sastati sa svojom decom. Da ćemo opet, kao nekada, biti složna i srećna porodica i da ću moći normalno da hodam zdravih nogu, a ne ovako bolesnih i skroz pohabanih kolena.
 

Od sjaja do očaja ili skoro do invalidskih kolica, s obzirom na to da je teško bolestan i da mu je hitno potrebna operacija oba kolena, Željko danas jedva sastavlja kraj s krajem, živeći sam samcit, bez igde ikoga, u improvizovanoj sobici u objektu sportsko-rekreativnog centra.

Odvojen od bivše supruge i dece, koji su se nakon razvoda braka i zajedničkog života na obalama Begeja vratili u Bosnu, Željko danas živi u malenom sobičku bez kupatila, ormana i drugih osnovnih životnih uslova. Uspomene iz igračkih dana, kada je bio strah i trepet među stativama i jedan od najboljih rukometnih golmana, bivše velike Jugoslavije, stalno su mu u mislima.

U nastavku razgovora sa ovim dostojanstvenim čovekom, kome tuđa milostinja teško pada, dodao je da jedva čeka novi telefonski razgovor sa tajanstvenim poznanikom i zemljakom iz Doboja koji sada živi u Nemačkoj. On mu je najavio skori bliski susret i svesrdnu pomoć.

- Namerno nije želeo da mi se predstavi, a ja kao da sam prepoznao neku iskru u njegovom glasu, pa stalno mi se od tada vrzmaju likovi nekih ljudi po glavi. U stvari ne znam ko je i jedva čekam da otkrijem dilemu. Kažem, sada mi nije toliko važno hoće li se sakupiti novac za operaciju. Važnije mi je to što se ljudi javljaju i sećaju. Ovaj gospodin, konkretno, znao je sve o mojoj golmanskoj karijeri, rekao mi je da je izuzetan poštovalac i da iznad svega želi da mi pomogne. Unapred mu se zahvaljujem i na samoj volji da to učini - zaključio je tužnim glasom Željko Đurđić, bivši kapiten rukometaša Proletera, koji su se početkom devedesetih borili u finalu sa slavnom Barselonom za sam evropski tron.