Kuda ide poljoprivreda (4): Kuća za 1.000 evra

- E, brašo moj, pa nije ti selo opština pa da u njoj radi i Kurta i Murta i prima platu 50.000, nema ti selo silne agencije za sve i svašta sa po stotinu zaposlenih, nema selo privatne firme i kvazibiznismene, selo nema ni buvljak, pa da svi nešto muljaju... Zato su ti kuće ovde kod nas budzašto, jer su prazne i napuštene, a prodaju ih vlasnici i za 1.000 evra, ma za daj šta daš... - gunđa Mile.

Zoran Petrović, predsednik mesne zajednice, kaže da njihovo selo nije nedođija u koju vas izbaci autobus pa pobegne.

Poslednja svadba Kad se krene prema Lazarevu, Despotovcu, Boki, Šurjanu, Topolovcu, slika je ista, uglavnom sumorna. U Šurjanu ove godine nijedan učenik nije krenuo u prvi razred. Poslednja svadba bila je pre tačno tri godine. - Poljoprivreda je u dubiozi, stočarstvom se više niko ne bavi, a i zemljoradnja se teško isplati. To što neki gaje malo stoke i obrađuju njive, to je tek da prežive i skrpe kraj s krajem - priča Božo Subić, sekretar u mesnoj kancelariji.   Život s Romima U zaseoku Vicaidu pored 78-godišnje baba Smilje Žigić i njenog sina Save, živi još jedva desetak duša... A nekad ih je u Vincaidu bilo preko 200. - Živimo ovde i s Romima, dobri su ti Stojkovi, vredni... A šta ćemo, moramo da se ispomažemo i međusobno poštujemo... Malo nas je - suznih očiju govori baba Smilja.

- Tačno je da i sada u selu ima 20 uglavnom pustih kuća na prodaju, koje koštaju oko 7.000 evra ukupno. E sad, nekada je naše selo bilo toliko moćno, da su i šef partijskog komiteta Vojvodine, i predsednik pokrajinske privredne komore i pomoćnik pokrajinskog DB-a iz Bašaida odlazili na posao. A sa njima u ekipi i prvi sekretar moćne Udbe. Autobusi su prevozili oko 1.000 radnika, đaka i poštene inteligencije na radne zadatke u industrijsku Kikindu. Do 60-ih godina prošlog veka imali smo i porodilište. Nedostajala je samo kasarna! Već krajem 70-ih počelo je veliko osipanje, stariji su umirali i selo je sa 3.500 duša, spalo na jedva 2.000.

Onda su došle devedesete. Prve izbeglice stigle su posle rata u Hrvatskoj.

Šezdesetsedmogodišnji Rade Parenta iz sela kod Zadra stigao je s "Olujom" sa ženom i tri ćerke. Tadašnje vlasti su usmeravale izbegle iz Hrvatske ka Kosovu, ali je Rade vizionarski skrenuo sa puta.

- Meštani nisu želeli ni da čuju za izbeglice. Nisu nam davali ni da budemo pod kirijom. Ja sam došao bez košulje i sa 200 nemačkih maraka u džepu - priča Rade, koji nas je primio u svojoj kući u glavnoj seoskoj ulici.

- Nama ranije država nije kupovala kuće i imanja. Morali smo da se snalazimo sami - priča Rade, čiji zet je prodao kola da bi kupili kuću od naboja.

Mile Gibanica priča da u Bašaidu i susednom Vincaidu ima solidnih kuća, koje naslednici prodaju budzašto.

- Evo kuća Cincarovih, stoji više od 15 godina pusta... Niko neće da je kupi... A čuo sam slično je i u Elemiru, Boki, Jaši i ostalim selima oko Zrenjanina. Mi smo se, iskren da budem, dobro uspaničili i plašili da će dođoša biti više nego nas rođenih ovde i bunili što je tako... Naši laloši umirali su redom... Dolazili su Romi sa svih strana, pa onda izbegli iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova... Izmešalo se to sve, oni mladi što su ostali, žene se i udaju međusobno i nema tu više nikakve srdžbe i neslaganja... Svi smo mi sad opet samo Bašaidci i trudimo se da održimo duh sela, bilo da smo Cocini, Cincarovi, Gibanicini ili smo Parente iz Hrvatske, Mandrape iz Hercegovine ili Bislimi i Redžepi sa Kosova... Naši smo i tačka - izričit je Mile Pajtašev, ubeđen da je najvažnije sačuvati selo od nestajanja.

U Bočaru, selu prema Kikindi, ista priča, doleću rode, ali beba nema. Zlatinka Suvočarev, 80-godišnja učiteljica u penziji, jedna je od retkih koja je ceo svoj životni vek provela u ovom selu.

Kuda ide poljoprivreda     Prazna sela Srbije Nema ni autobusa, ni prodavnice Motkom na vukove

- Ove jeseni samo su tri đaka prvaka sela u školske klupe, svake pete godine u crkvi u obližnjem Bašaidu obavi se po jedno krštenje novorođenčadi, a mnogo su učestalije sahrane i sprovodi. Samo u Bočaru je za poslednje dve godine manje oko 250 ljudi - ističe Zlatinka.

U Jaši Tomiću se prodaje više od 100 kuća. Neke su i za bagatelu, za 800 evra, ali ih niko neće. Doduše stare su, poduprte drvenim gredama, da se ne sruše, ali placevi vrede bar duplo. Kupaca, međutim, nema! Ništa bolja situacija nije ni u Međi, Konaku, Tomaševcu, Sefkerinu.

Tragom novinskog oglasa koji je u lokalnim novinama dao unuk tek upokojenih babe i dede da prodaje ili menja očuvanu prizemnu kuću u Jarkovcu za automobil, stigli smo i u pomenuto banatsko selo. Unuka nismo zatekli, kažu komšije, on živi u Zrenjaninu, baba i deda umrli su početkom godine, a on sa kućom ne zna šta će... Dolazio je nekoliko puta sa porodicom, suprugom i decom, uređivao malo baštu i okućnicu, a onda rešio da da oglas. Niko se, kažu, nije javio.

Hazarski sindrom Broj stanovnika u seoskim sredinama u opštini Zrenjanin sa 52.278 pao je na 47.912, po najnovijem popisu. Demografsko kretanje na području srednjeg Banata prati specijalista socijalne medicine dr Ilija Gardašević iz Zavoda za javno zdravlje u Zrenjaninu, koji ističe da svakih 10 godina na ovom području nestanu dva naseljena mesta.   - Statistika pokazuje da je u 55 naseljenih mesta srednjobanatskog okruga 1869. godine živelo 169.234 stanovnika, a 1991. godine 221.353. Najkritičniji period započinje osamdesetih godina, jer broj stanovništva tada opada za 2.500. Razloge treba tražiti i u samom društvu i njegovim vrednostima - smatra dr Gardašević.   - Trend selidbe u velike gradove tipičan je za sve slabije razvijene zemlje, Srbija nije tu izuzetak. A ovo što nam se dešava predstavlja tipičan hazarski sindrom, ukoliko se ne spreči nestajanje stanovništva, prepustićemo drugima da pišu istoriju jednog naroda - upozorava dr Ilija Gardašević.