Kuda ide poljoprivreda (3): Motkom na vukove

 

Dočekuje nas glava kuće Miodrag Ristić sa suprugom Živkom, snajom Daliborkom. Sin Srboljub je umro prošle godine od visokog pritiska u 42. godini.

- Niko od nas nema školu, živimo od stoke, mleka i sira i sadimo krompir. Beremo i pečurke, ali ove godine nije ih bilo. Umre mi sin, ostavi siročiće, snaju, ostavi svima teret na srcu i duši - govori kroz suze Miodrag.

Njegova Živka, koja je stub kuće, uzdiše i briše maramom vrele suze.

- Muka je ovo. Selo ukleto, šta li? Nema ljudi, samo se sove gnezde u drveću. Paraju uši kreštanjem - kaže Živka.

Aleksandar ide u školu u selu Rataju koje je od njihove kuće udaljeno dva sata hoda. Majka Daliborka ga prati sa psom Sokolom svakog jutra.

Kuda ide poljoprivreda   Prazna sela Srbije Nema ni autobusa, ni prodavnice

- Nema prevoza, iako smo blizu Vranja autobus ne dolazi. Idemo pored reke i šume, pa preko polja spuštamo se u selo Aleksandrovac i potom u Rataje. Ustajemo u pola pet ujutru, Aca popije šolju kozjeg mleka, stavim mu u torbu komad hleba i krenemo. Ja se vratim, moram da radim oko stoke i gledam Nikolu, a Aleksandar se u podne vraća sam. Muka je ujutru, mrak, blizu je šuma, ima vukova. Ali, tu je naš Sokol, a nosimo i motke, al' dete se muči, kako da poraste i popravi se u kilaži, kad dnevno pešači do škole u dva pravca, četiri sata - priča Daliborka.

U kući, dve sobe, drveni kreveti, sve oskudno. Nemaju stvari, niti kuhinjskih elemenata. Nikad nisu imali novac za električan šporet, za veš-mašinu su čuli, nisu je ni videli kako izgleda. Sve je to u seoskoj srpskoj kući, na deset kilometara od Vranja, gde deca sede pored kompjutera i imaju mobilne telefone. Aleksandar i Nikola ne znaju šta je prodavnica jer je nema u selu. Ne znaju šta je to čokolada, znaju za kolače, gurabije i kruške kolačarke.

- Ja volim da stavi nana šećer u tacnu i da ližem, ali ne da - zbori mali Nikola i smeje se.